Iz mojih će ruku umesto testamenta
poteći prezreli strojevi nežnosti.
I golo nebo.
U njemu Vam ostavljam prostore.
Neprohodne.
Obmanjivačke.
I izlažem ožiljke tako duboke
da u njima spavaju neizlečivi ponori.
Sa mojih će usana poteći
oda Vašem pupku
i suluda ljubavna pisma.
U njima Vam ostavljam pakleni cvet
usnuo pokraj mojih šupljih mora.
Umesto testamenta
iz srca će poteći prazno.
Ništa u bespitajućim bojama.
U njima Vam ostavljam sebe.
Harajuću kišu u oluji
i vetar na smetlištu.
Bar dok ne okopnim pohabana.
I zelenu cedulju Vam ostavljam,
na njoj piše gde sam sakrila bol.
U zgužvane kutije cigareta na neurednom stolu
dok sam Vam ušivala dugme na košulji.
Na pijane prozore
sa kojih bih gledala kako sujetom hranite
golubove.
U kiseli miris leta
dok ste mi zverski pričali o njoj.
Umesto testamenta
iz mene teče reč.
Nenarušiva radost
i prelomno vreme.
U njemu.
U njemu Vam ostavljam molbu.
Volite jednom kao i ja,
nemojte mi nahraniti mačku,
zalivati cveće,
plaćati zaostale kirije.
Pohitajte mi na sprovod.
Da me jednom bar vidite hladnu.
