Bio je kao i svaki drugi.
Naporno vruć i osunčan dan.
On je sedeo i bledo me gledao.
Slika koju pamtim i danas.
Jednako beznačajno kao i
sve drugo vezano za njega.
Podiže ruku, i izdaleka nešto nejasno govori.
Trudim se, a opet ga ništa ne razumem.
U presudnom momentu
nestaje.
Veranda ostaje prazna,
A stolica na kojoj je sedeo još uvek
poljuljkuje.
Ni danas mi nije jasno kako?
Bio je naporno vreo i osunčan dan.
Sada mi se javi samo ponekad.
Zbrčkanog lica.
Osedeo.
