Pred proleće u večernjim satima
šetnja uvek prija.
Šetam obično u društvu literarnih
podstanara u mojoj duši. Oni pričaju nadmudruju se, bogami i posvađaju ponekad
Koračam odmereno vodeći računa o
baricama vode, o raskaljanoj seoskoj kaldrmi, uglavnom ćuteći.
Junaci pričaju poneseni svežinom
vazduha. Jedan od njih mrmlja neke stihove. Jedan opet pevušu neku cigansku
romansu. Prija im šetnja, mislim se i
koračam dalje.
Iz daljine se čuje tehno muzika.
Krećem u suprotnom pravcu od nje. Bučna je i plitka.Pažljivo slušam kako
podstanari pričaju. Razmišljam kako bi bilo dobro da sam trebovao neki
nevidljivi diktafon pa da ih snimim. Bila bi to sjajna priča koju bih poklonio
mojoj prijateljici za ovo veče.
Teško da ću uspeti da vam prepričam
njihov nevezani razgovor. Pa i ako bih to pokušao bojim se da ne bih uspeo. A
oni govore li govore i sve upiru prste jedni u druge. Bogme ima tu i krupnih
reči,nije da nema. Čudni su, veoma, ponekad pred proleće. Uzjogune se i samo
govore, govore dok ja ćutim slušam i koračam. A oni se nadmudruju, nadgovaraju,
nagovaraju, preveslavaju jedni druge u retoričkom zanosu govorenja. Umoriće se
od žestokog tempa, mislim se. Lagano preko desnog džepa sa spoljnje strane
milujem sliku muze.Samo koračam i ništa ne govorim.
Hodam i smeškam se u sebi jer vidim
da gospodarim pričom. Vazduh je čist, samo ponekad pramen dima iz paorskih kuća
zamiriše mi u nosnicama.
Koračam i kujem plan kako da ih preusmerim
na neki teži i misaoniji razgovor. A šta bi na to što vi pričate rekli
filozofi, pitam ih. A moji literarni podstanari kao da su samo to čekali,
najednom kao iz katapulta krenu sa prosipanjem teorija od Talesa do Zorana iz
Iriga. Hodam sa žamorom glasova u glavi.
Krijem da u desnom džepu čuvam sliku
moje muze. Oholi su i sladostrasni, plašim se da mi je ne preotmu. Nemaju
milosti, i poput hijena su. I posle nekoliko sati razgovora vidim smorili su
se, zevaju govore ne povezano spominju krevet. Umorili su se vidim kao
pobesneli pastuvi u dubokom oranju. Krećem polako kući sve jednako prevrćući u
glavi misao, da žene ne osvajaju ni lepi ni pametni ni bogati već uporni.
Kad sam stigao kući i iz desnog
džepa izvadio sliku muze, vidim i ona je zaspala snom pravednice. I šta mi
drugo preostaje do da se i sam uzvrnem na krevet i potražim utočište u snu.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
