Za prvu ljubav si godinama mislio da je smesa mladalačke razigranosti emocija,
sputavane čulnosti i blage erotike. Desila se spoznaja, kao u viziji proroka, koliko
i danas, a da nisi svestan, živiš kroz prvu ljubav. Stigla je konačno, nenajavljena
kao smrt. Godinama si misao o njoj privremeno odlagao u stranu.
To ću kasnije, u samoći, kad
budem imao vremena,
govorio si. Nema se šta pričati, to je davna prošlost, tešio bi sebe. Zatrpavao si je
intenzivnim životom, čitanjem, mudrošću i iskustvima koja si čupao iz nekolika
milenija pisane literature. Sad više i ne možeš da dokučiš šta te je setilo, ona
je tu, gospodari, čitav vek je živiš.
Prva ljubav je zavet, zavera na večno pripadanje dvoje mladih ljudi. Prvo si
izdao ti, a potom je izdala ona. Dugo godina si manjom i nevažnom smatrao svoju
izdaju. Bolela te je mislio da greh i slabost su do nje. Stideo si se toga pred
drugima i pred sobom.
Činilo se, verovao si u zabludu, stvarnost te je demantovala. Sve se može oprostiti,
ali izdaja nikako. Prećutkivao si tu temu godinama.
Sećanje na prvu ljubav, nenajavljeno kao smrt, stiglo je u tvoju dušu. I spoznao
si, pakao nisu drugi. Uplašio si se i zanemeo.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
