Zvao se Ćufta i taksirao je od autobuske stanice u Novom Sadu pa do odrednice koju mušterija od njega traži. Juče smo se sreli nakon mnogo godina. Izgledao je skladno, kao iz fitnes centra. Bio je nekako potpasan i gotovo niko mu ne bi dao da ima oko šezdeset godina. Rođen u mesarskoj porodici u Irigu, kao dečkić voleo je da jede ćufte i po tome je dobio nadimak i sa ponosom ga do dana današnjeg nosi. Zapravo, u početku mu je to strašno smetalo, a pogotovu u puberetetu kad je najednom počeo da ne jede i da diže tegove kako bi skinuo kilažu. Sve je učinio da bude vitak i dopadljiv, ali nadimak mu je ostao. Pratio ga je kroz sve godine njegovog života, i u srednjoj školi, i na fakultetu, i docnije po firmama, po čitavom gradu, svi su ga znali kao Ćuftu. U životu je prošao mnogo toga od trenutka kad je završio pravni fakultet početkom sedamdesetih i zaposlio se u Marksističkom centru u Novom Sadu. Jedno vreme je po slušbenoj dužnosti kao partijski kadar radio u pokrajinskom Socijalističkom savezu, a potom je bio u pravnom sektoru u Naftagasu odakle je potpisujući neke štetne ugovore upao u probleme zbog kojih je bio u istažnom pa potom u redovnom zatvoru jedno vreme. Dok je trajao Ćuftin uspon, sve je bilo dobro i mnogo su ga svi voleli, i žena, i deca, i porodica, a kad je odlazio vikendom u Irig kod roditelja samo što mu rodbina nije crveni tepih prostirala. A onda je sve krenulo naopako. Za četiri godine njegove robije mnogo toga se promenilo. Žena mu se zajedno sa decom iselila kod svojih iz stana, ubrzo je i sama počela da napreduje u poslu, tako da je Ćuftu zaboravila. Nije se rastala sa njim, ali ga je stavila u stranu i sve ređe mu je išla u Sremsku Mitrovicu na onu klasičnu za sve oženjene robijaše vikend posetu. Ja sam ga upoznao u jednoj iriškoj kafani u vreme kad je bio u najvećoj snazi i kad se činilo da on može svima da sredi sve i da ima ogromne veze i u malom prstu sve pokrajinske političare. Međutim, nije sve bilo baš tako, a malo je i on parvio famu oko poslova kojima se bavio u ondašnjem Naftagasu. I od tada sam ga nekako pratio izdaleka kao čoveka kog poznajem i koji mi se tada preporučivao sa svojim vezama kako u poslovnom tako i političkom svetu onog vremena. I dok smo pili kafu u restoranu autobuske stanice, onako usput sam ga upitao kako uspeva u ovom zlom vremenu da se održi ekonomski. Oodgovorio mi je sa smeškom: - Sve radnje radim. - Šta to znači - pitao sam ga. - Pa, taksiram ovde na autobuskoj stanici kad sam baš u frci sa lovom, a inače sam na fejsbuku i lovim one vremešnije dame i zavodim ih, a važno je da su useljive i s mojim stvarima se useljavam kod njih, a kad mi dosadi onda nestajem bez traga. Ja pomažem udovicama da lepo prožive jedno vreme, da troše pare i da se provode onako kako nikada u životu nisu umele. Dok su im muževi bili živi, one su samo znale za kuću, decu i posao. Sada kad muževa više nema treba da znaju samo za svoje provode i lična zadovoljstva. I još mi je tražio na poklon jednu od mojih knjiga u kojima pišem o ljubavi kako bi iz njih vadio citate i slao kao ljubavne poruke damama kojima se udvarao. Na pitanje šta je radio sa porodičnim nasleđem u Irigu, rekao mi je da je to sve njegov pokojni otac prepisao njegovoj deci: i kuće, i radnju, i vinograd, i zemlju. - Moji sinovi su već ljudi, poženili su se i imaju decu, i što se kaže svoji su ljudi. A ja sam ponovo kao mladić na polici, i radim sve radnje. Kad smo se rastali pomislio sam kako je Ćufta dobar lik za roman, vojvođanski, ali mu nisam rekao, jer ko zna kad bi se rastali, a meni se žurilo.
