Život mi se sveo na
slučajne susrete sa tobom koju sam voleo i shvatao kao graničnike i emotivni
putokaz u postojanju. Uvek osetim ushićenje i radost, a ne pokazujem je.
I kad smo sami, licem u
lice, pričamo o običnim svakodnevnim problemima. O tome kako su nam roditelji
ostarili i kako traže negu od nas, potom o problemima na poslu, o zahtevima poslodavaca,
o deci, o braći i sestrama.
Sanjao
sam da ću te videti, izašao sam na ulicu, išla si suprotnom stranom. Moćnim
sponama moja intuicija, u mladosti nasilno ugrožene i prekinute ljubavi, vezana
je s tvojim mislima i slutnjom, kao i sve večne ljubavi koje se ostvaruju samo
u beskonačnom, u literaturi.
Između
nas ne postoji više čulne privlačnosti, oduhovili smo i uzvisili ljubav
sećanja, do nadnaravnog i božanskog.
Ili je u pitanju još jedna samoobmana gde moja
sklonost ka idealizaciji i mitomanskoj poetizaciji kroz život i literaturu čini
da i obične stvari vidim drugačije. Ali, zar se i čitav život ne sastoji od tog
svetog trojstva koje nam govori da je on spoj: stvarnog života, promaštanog
života, i pročitanog života.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
