Presavijem tabak da pišem o večnim istinama koje me okupiraju poslednjih godina. Kad na ulici, povorka proletera sahranjuje nadu u bolju budućnost. Oči im gladne i tužne. Kolena im klecaju pod teretom političkih obećanja. Život im je skliznuo, piše na transparentu, u rijaliti šou. Nakon svih revolucija izborili su pravo na turobno nezadovoljstvo sobom. U džepovima radničkih odela nose flašu rakije, veknu hleba i domaći duvan sitno sečen kuhinjskim nožem. Ponosna radnička klasa ide na izbore kao na uranak. Sunce se tetura između oblaka, u šumarku zaordenjenom plastičnim kesama, flašama i kartonskim kutijama. Najamninu su im pretvorili u socijalnu pomoć. Svetla budućnost se pretvorila u prošireni šarenim reklamama okićen pakao. Žmure i hodaju u povorci na izbore proleteri sa visoko uzdignutim zastavama očaja nad glavama.
