Svakodnevno me očaravaš, draga moja, životom običnim tihim, jedostavno lepim, a opet dovoljno dubokim i ispunjenim intimnom duhovnošću koja je, možda, i najbolji odgovor ludilu našeg vremena. Divim se tvojoj mirnoći, tišini i posvećenosti detaljima koji obogaćuju puninom doživljaja svaki tvoj dan. Prepoznala si lepotu i sklad života tamo gde ih ja nikada nisam umeo tražiti. Godinama ih uspevaš negovati i čuvati kao posvećenu relikviju koja te uvek iznova nadahnjuje i održava tako krepkom svežom i duhovno mladom.
Za tebe je javnost nešto tuđe na što ne polažeš pravo, a tvoj život je samo tvoj, kvalitetan i vredan u onoj meri koliko ga sama možeš osmisliti. Pa to i jeste veličina i smisao postojanja koje je lišeno velikih ambicija koje su blago ludilo i velika patnja od stalne trke sa vremenom, događajima i ljudima. Srećan je onaj čovek koji od života ne traži puno tako da i sitnice koje mu život donosi, on u njima prepoznaje vrednost i Božiji dar.
Tvoj krug je zatvoren, a moj se neprestalno širi i povećava tako da me goni da trčim do lipsavanja. Kreativnost kojom privremeno gospodarim je lepota koliko i usud, muka da se dosegne neizrecivo, beskrajni govor kojim ispunnjavam prazninu između mene i božanske beskonačnosti, a sve iz straha od ništavila kojim sam živući izranjavao dušu, a ustvari sam samo tražio reči da izrazim nežnost.
U tvome krugu je posao od kog živiš, dete koje si rodila iz ljubavi, prijatelji koje poznaješ godinama u čijim očima se ogleda tvoja duša, priroda i odnos sa njom koji te čine spokojnom, čovek, muškarac koji se može voleti i koji ume vraćati ljubav, umetnost kao stalni način da se izbegne sudar sa prostaklukom svakodnevice. Poseduješ smisao za lepotu kao začin i dodatak svemu u tvome hermetičnom krugu, kako bi se on pretvorio u umetnost življenja...
