PRIČA O LJUBAVI

Godišnja doba i nisu mnogo važna za nove književne tekstove koji treba da govore o ljubavi. Nije važna ni atmo­sfera, a ni tako dosadan cvrkut ptica. Nepotreban je i žubor vode, rastinje svakakvih vrsta koje u proleće zažari svojim zelenilom. Novi tekstovi i nove priče se dešavaju negde u tržnim centrima, ili na asfaltu, ili u nekim pabovima koji su registrovani za pušače. Nova događanja smeštena su između stakla, plastike i betona uz neku sintetičku muziku koja dopire iz zvučnika, uz jako piće koje se tretira kao afrodizijak, a oni koji treba da govore o ljubavi to i ne čine, jer se ne čuju dovoljno.

U modernoj priči o ljubavi u trećem milenijumu,  pa­rovi više nisu tako dekadentni i patetični kao nekad, pa da se nešto kao drže za ruke i šetaju po prirodi. I još da se kao gledaju, miluju, usput i ljube i malo ’vataju. To modernu priču o ljubavi i ne interesuje puno, ona traži drugu vrstu izazova, ona mora da ima, već u startu, dovoljno adrenalinskog do­pinga, da ima izvesnu stresnu energiju i da se ne razmišlja pu­no. Moderna priča je sklona da crno prikazuje kao belo. Da po­brka lončiće kad su u pitanju polovi i da zarad forme i nje­ne strukturalne dinamike uvede banalnost kao siže, a va­pizam opšti kao utopiju koja treba da zameni primitivizam emo­cija iz prethodnog veka.

Radovan Vlahović

iz knjige „Ljubavne i OK priče“