Radovan Vlahović: „Dobro jutro, svete: Facebook statusi"

Banatski kulturni centar, 

Novo Miloševo, 2014.



PREDGOVOR

Upitali me jednom zašto sam otvorila svoju stra­ni­cu na Fejsbuku^*. Kratko sam odgovorila da uz jutar­nju kafu umesto čaršijskih tračeva volim da proči­tam nešto kreativno što su napisali moji prijatelji, neret­ko pisci, pesnici, slikari, glumci, jednom rečju – umetnici. Savremene društvene mreže pružaju stvaraocima mo­gućnost da svoja dela, ideje, planove podele sa audi­to­rijumom gotovo istovremeno sa momentom njihovog nas­tanka. Savremena srpska kritika ne prepoznaje stva­ralaštvo na društvenim mrežama kao ozbiljnu literaturu i to konstatuje i Radovan Vlahović u jednom aforistički intoniranom statusu: „Dežurni državni književni kriti­čar je u jednim visokotiražnim dnevnim novinama ironič­no rekao da je pisanje na fejsu ISPOVEDANJE. Kad se isto čini o državnom trošku, onda je to pripovedanje.“



Radovan Vlahović, književnik iz Novog Miloševa, osnivač i vlasnik Banatskog kulturnog centra, odavno je prepoznao kulturološki i medijski potencijal Fejsbuka. Pre svih, otkrio je činjenicu da poezija nije i ne mora da bude mrtvo slovo na papiru, već može da postane živi most putem kojeg se stvaraoci susreću, upoznaju i razmenjuju svoja pesnička iskustva. Samim svojim prisustvom na Fejsbuk mreži poezija oživljava i biva čitana. Banatski kulturni centar je na osnovu toga kreirao možda ne najmasovniju, ali svakako najdemokratičniju pesničku manifestaciju na ovim prostorima – Evrop­ski Fejsbuk pesnički festival koji se već četvrtu godinu zaredom održava na Novosadskom salonu knjiga. U cilju očuvanja pesničkog blaga i promocije učesnika festi­va­la, Radovan Vlahović i Banatski kulturni centar sva­ke godine dodeljuju nagradu najuspešnijim učesnicima, a svaka pesma koja stigne na konkurs objavljuje se u elek­tronskom zborniku koji se promoviše na sledećem festivalu.

Kao da nije bilo dovoljno to iskustvo, Vlahović je želeo da se oproba i u objavljivanju Fejsbuk beležaka. To su umetnička ostvarenja koja se pišu direktno na Fejs­­­­buk stranicu, u odeljak pod nazivom Fejsbuk beležnica (engl. Facebook notes), a svi prijatelji autora o tome bi­va­ju istog trena obavešteni putem Fejsbuk mreže. U pro­teklom periodu pojavile su se četiri Vlahovićeve zbir­ke eseja i priča pod maštovitim naslovima: Nenajav­lje­no kao smrt, Džems Bond u kratkim pantalonama, Ode vek, Fridrih Niče i Silvija Plat u muško=ženskom frizer­skom salonu, a svaka je imala podnaslov – Facebook beleške. Neke od ovih knjiga su već prevedene na strane jezike.



Najnovija knjiga Radovana Vlahovića nosi naslov Dobro jutro, svete: Facebook statusi. Za one koji možda ne znaju, kada se otvori FB stranica pojavi se prazan prozor sa pitanjem: „O čemu razmišljaš?” ili kako bi se po naški reklo: „Šta ima kod tebe?” Za Vlahovića je ovo pitanje bilo izazov, taman onoliko koliko je nekadašnjem piscu bila prazna hartija koju je trebalo ispuniti slovima, rečima, rečenicama. Biti iskren prema hartiji jednako je opasno koliko biti iskren prema svom statusu. Kaže naš pisac: „Iskrenost pred sobom, pred Bogom, pred ljudi­­ma, nije nimalo jednostavna. Ko se na taj put odluči, treba da bude spreman da strada od ljudi, da bude blagoslo­­ven od Boga i da se tiho raduje u sebi.“ Vlahović je i ovog puta otišao dalje u svojoj kreativnosti od onih koji na statusima upisuju obične, svakodnevne poslove, bri­­ge, misli i komentare. Prikupio je statuse koje je u protek­lom periodu objavljivao kao trenutne izlive svoga duha, kao barometre svog raspoloženja, kao priloge srpskoj kratkoj formi i objavio ih.

U ovoj nevelikoj knjizi ima statusa koji po svojoj dubini i promišljenosti podsećaju na velika imena sa či­jim se delom odavno upoznao i srodio naš autor, pa tako imamo ovaj status, koji bi s jednakom lakoćom mogli potpisati i Ivo Andrić, i Isidora Sekulić, i Meša Selimović: „Ne prestajem misliti o usudu, prokletstvu i surovosti palanke koja se kao zla kob nadvija nad sudbinom izu­zetnih pojedinaca kroz istoriju ljudskog stvaralaštva i intelektualnog delanja ništeći i nipodaštavajući svo­jim despotskim nerazumevanjem njihove napore i nji­ho­va pregnuća da čoveka učine boljim, a življenje pod­noš­ljivijim i lepšim.“



A da je delatnost savremenog pisca izložena zubu krhkog pamćenja i još bržeg zaboravljanja, jer se statu­si smenjuju i potiskuju jedan drugog, sasvim je izvesno osetio i Vlahović. On sam konstatuje: „Pisanje statusa na Fejsu je kao govorenje na jakom vetru, kao pisanje na pesku pred oluju. Ponekad mi se učini da moje reči odlaze u nepovrat i raščinjavaju se tamo negde u vremenu i prostoru.”

Pred čitaocima je još jedna lepa, oduhovljena, ple­menita knjiga, protkana razvučenim i sočnim ba­nat­skim humorom, išarana izrekama i poslovicama, izra­njavljena dnevno-političkim komentarima, ali i poli­tič­kim fantazmagorijama i snoviđenjima raznih vrsta. Vla­hović ima kvalitet koji se očekuje od dobrog pisca, a to je taj duboki smisao za istinu, za neprolazne vrednosti, za ljubavne zanose („Tvoja blizina navodi na greh.”), za čovečnost.

Radovan Vlahović je od onih koji pišu uprkos bes­mislu koji nas sve postepeno obuzima, uprkos neraz­u­mevanju sredine u kojoj se kreće, uprkos tome što su se vreme i običaji promenili. Pisanje za Vlahovića nije iz­bor, pisanje je moranje. To je imperativ talenta kojem se ne može umaći.



U Novom Sadu, 2. X 2013.

Dr Mirjana Brković

Radovan Vlahović: Statusi o izabranom statusu

Kao FB „prijatelj“ Radovana Vlahovića, ali i kao stvarni prijatelj, sa uživanjem čitam njegove statuse po­duže vreme, koji se u moru drugih izdvajaju duhom i dahom, ličnim pečatom čoveka koji je odabrao povra­tak u svoju banatsku Itaku, odabrao ulogu svetionika koji svakodnevno, u određenim intervalima, šalje signale/statuse na sveCku sajber pučinu drugima. I sebi samom.

Meni je zaista bilo interesantno iznova čitati „sta­tuse“ Radovanove u ovom novom mediju /knjizi/ jer su dobili jednu novu težinu, dubinu, smisao, značenje tako zgusnuti, izdvojeni, drugačije „upakovani“ prema za­ko­nima gutenbergove galaksije... Maksime, misli, afo­riz­mi /ničeanski/... ustvari samo STATUSI po voka­bu­laru Fejsbuka u promenjenom mediju /knjizi/ dakle, de­­fi­ni­tivno ne gube, već naprotiv, dobijaju na lepoti, izra­žajnosti, oštrini, pronicljivosti...

Ono što FB, kao „društvena mreža“ ne dopušta, a Ra­dovan Vlahović to vrlo dobro zna, jeste depersona­li­zovani govor. Ja je u tu uvek u prvom planu i zato „sta­tusi“ predstavljaju jedno vreteno na koje se namotava au­torsko JA u fleševima, u brzoj misli, u pregniranoj kon­templaciji, u komentaru, u reminiscencijama, cita­tima i samocitatima...

Takvo je i čitanje „statusa“, dakle apsolutno lično, subjektivno, jer ih čitaju „prijatelji“, dakle oni koji autora poznaju virtuelno ili stvarno...

Otuda su statusi Radovana Vlahovića, ustvari – Ra­dovan Vlahović. Svedočanstvo o jednom predivnom čoveku koji emanira dobrotu, pozitivan stav i vrednosti uprkos svesnosti o življenju u apsolutnom društvenom rasulu, na razvalinama svetova, krhotinama civilizacija koje sa talasima dolaze do „naših strana“. Oni su svedo­čanstvo o jednoj ličnoj Vlahovićevoj ODLUCI da se ostane, da se ne ode, da se vrati, da se iskorenjen ponovo ukoreni u svoje selo – Novo Miloševo. Ko nije učinio taj herojski čin IZBORA POVRATKA teško da može shvatiti o čemu to i zašto piše Radovan Vlahović, šta mu je misija, razlog i zalog, zajedno sa svojom porodicom, sa svojim Banatskim kulturnim centrom... Ej, u Banatu, pa još Novom Miloševu – kulturni centar!?

Lepo je, sasvim prikladno i obično, Radovan po­­delio u knjizi Statuse na Jutarnje, na Dnevne /anga­žo­vane/, na Filozofske... upravo prema spoljašnjim i unu­trašnjim ritualima i intervalima života jednog čoveka koji upija život punim plućima. Takav život mora da ima medij, mora da se iskaže, mora da vrisne do neba, da se napiše, da se – objavi! Svakodnevno. Jer takav ži­vot ne može da se kontemplira mesecima, da gnjili na pa­pi­ru, u „spisateljskoj“ osami, da se čuva i sakriva, da se pre­kucava, dorađuje, lektoriše, čeka na objavljivanje... Takav život mora da se svakodnevno objavljuje, širi, emanira, kuca, kao srce što kuca... Mora da se – deli!

I naravno: književna vrednost Statusa Radovana Vla­­hovića je nesporna,a oni koji društvenu mrežu ne smat­raju dostojnim medijem, neka čitaju knjigu, ro­đe­nu na društvenoj mreži... No neka ne zaborave jednu činjenicu: u budućnosti Nobelovu nagradu za književ­nost dobiće bloger a ne romanopisac...

Mr Zoran Subotički

Nova književna forma

Facebook kao društvena platforma je odavno pre­rastao okvire zamisli i namera svojih autora, stekao ne­slućene razmere i prelio se u zone i prostore koji pokri­va­ju gotovo sve ovozemaljske delatnosti – otuda je bilo sas­vim umesno već odavno govoriti o par exelance fe­no­me­nu sociološke provenijencije. Jedan od prvih srp­skih pisaca koji je naslutio mogućnosti i kreativne kapa­ci­tete ove mreže je Radovan Vlahović – pesnik, esejista, romansijer, pokretač brojnih književnih manifestacija – i bez ikakve dileme se u tom smislu može smatrati pravim pionirom. Facebook kao platforma i medij je ne­verovatno elastičan, prodoran, efikasan, munjevito brz – dakle, raspolaže sa svim atributima koje nam nameće hiper brzi imperativ vremena u kome živimo. Nasuprot ubedljivoj većini naših književnih stvaralaca koji su u ranoj fazi nonšalantno i u širokom luku zaobilazili mre­žu, a neretko i sa merom prezira, Radovan Vlahović je realno, pa čak i vizionarski sagledao gde ova priča mo­že imati dragocena ishodišta, i sa poletom, velikim en­tuzijazmom, te nužnom energijom, investirao ono naj­vrednije od svojih talenata i danas je u poziciji da mu se ta investicija vraća na najlepši i za pisca najdragoceni­ji način, a Facebook status je zaista nadomak pozicije u kojoj će biti i zvanično nostrifikovan kao književna for­ma, što ovu knjigu čini dodatno važnom i rekao bih – NEZAOBILAZNOM!

Saša Radonjić

Posle čitanja rukopisa knjige „Dobro jutro, svete: facebook statusi” Radovana Vlahovića

Preda mnom je rukopis knjige Dobro jutro, svete: Feacebook statusi. Čitanje sam završio noćas, ali to je ono prvo, meni najvrednije, čitanje. I prvi utisak je da ću se ovom rukopisu vraćati i čitati ga ponovo, možda samo pojedine delove knjige, a možda i celu knjigu. Tako ja čitam i pesme. Ima neke sličnosti između ove knjige i knjige pesama. Svaka pesma je deo za sebe, ponekad deo ciklusa, ali većinom potpuno autonomna. Takvi su i ovi kratki zapisi – svaki je celina za sebe. Zato će ovaj ru­kopis biti gost na noćnom stočiću pored mog kreveta da se družim s njime u drago doba kasnovečernje tišine.

Interesantan je pristup autora. Ovakvi kratki zapi­si nastali kao trenutna inspiracija i potreba autora da, poput fotografske kamere, uhvati taj jedinstveni trenu­tak svoje egistencije i egzistencije sveta oko sebe deluju vrlo iskreno. Tu je ono što je tad kad je pisano bila preo­ku­pa­cija autora. Na širem planu, razumljivo, to otkriva njegovu ljudsku prirodu, iskustvo i poglede na život. Mi vidimo čoveka kome je pisanje profesija, potreba, i strast, i koji u tome vidi smisao svog postojanja. Autor je veo­ma dobro razumeo prednosti moderne komunikacije, pa je to vrlo efektno iskoristio da sa svojim prijateljima na fejsbuku komunicira svakodnevno, da im pokaže svo­je prisustvo, ali i težnju da budu zajedno vezani duhov­nom vezom koju on lepo artikuliše svojim pisanjem. To je svakako vredno poštovanja.

Knjiga je podeljena na pet poglavlja ili pet grupa sta­tusa – Jutarnji, Dnevno-angažovani, Filozofski, Ljubav­ni i Večernji. Ova podela je prirodna jer ide tokom dana koji počinje jutrom, pa se onda popunjava dnevnim an­gažmanima. U toku dana, razume se, čovek i razmišlja, mudruje, filozofira, i to je deo dnevnih aktivnosti. Ljubav može da izroni odnekle u svako doba dana, ali se vezuje više za smiraje dana, kad se već pomalo umorimo ili zasitimo dnevnih aktivnosti, pa nam duša prosto traži neku vrstu emotivne potpore, ljubavi i nežnosti. I onda dolazi veče koje je mešavina svih osećanja pre nego što odemo u snove koji govore za sebe, bez cenzure.

Analizu svakog poglavlja počinjem citatom iz tog poglavlja knjige. To je trenutna i vrlo subjektivna ilus­tracija šta čitalac u tom poglavlju nalazi. Verujem da bi svaki čitalac odabrao drugačiji zapis ili status.

Za poglavlje Jutarnji odabrao sam citat: „Iskrenost pred sobom, pred Bogom, pred ljudima, nije nimalo jed­nostavna. Ko se na taj put odluči, treba da bude spreman da strada od ljudi, da bude blagosloven od Boga i da se tiho raduje u sebi. Dobro jutro, dragi prijatelji.” Ovo mi se učinilo kao neka vrsta sumiranja onog što je napisano u ovom poglavlju gde autor otkriva svoju transfor­ma­ciju iz snova u snoviđenje jutarnje, iz noćne tišine u lepr­šavi i ponekad glasni koncert zvukova radnog ili nedelj­nog jutra. Ne treba previše sugerisati i otkrivati jer čitaoci treba da dožive to na svoj način.

Naredno poglavlje Dnevno-angažovani je druga­čije od prethodnog, pa je i citat koji sam odabrao drugačiji po smislu. Radovan piše: „Sit sam priča o renoviranju sveta u kome živimo. To mi liči na kuću od naboja koju svake godine podziđivamo i malterišemo sve jednako verujući da će ona biti bolja i da ćemo u njoj udobni­je živeti. Ta iluzija nas drži dok ne završimo posao koji smo zamislili. A onda, opet, vidimo da imamo staru kuću kojoj nalazimo mana i opet smo je spremni prepravlja­ti. Strah nas je da je srušimo i izgradimo iz temelja novu. Ako je srušimo, gde da živimo dok se nova ne izgradi? Na brisanom prostoru vetrovi su jači, a naši strahovi veći. I zato svake godine zasučemo rukave, pa alate u ruke i ....” To je naše angažovanje iz dana u dan, čini mi se. U ovom poglavlju nalazimo razgovore sa piscima, razmiš­lja­nja o kulturnim događajima, motive iz banatske rav­nice. Na­ravno, tu je i nezaobilazna dnevna politika koja se pre­lama kroz Radovanov tok razmišljanja kao nešto čega se treba kloniti koliko se to može. Možda najlepši zapisi iz ovog poglavlja su oni o životu iz banatskog sela gde se autor oseća vrlo komforno jer je to njegovo prirodno okruženje.

Treće poglavlje je naslovljeno Filozofski. A kao ci­tat iz ovog poglavlja odabrao sam zapis koji je više po­etski nego filozofski, osim ako poeziju ne doživimo kao deo filozofije, što je blisko mom razmišljanju. Dakle, Ra­dovan piše: „Sitna kiša pada, a čvorci navalili i bobaju još nezrele dudinje u mome dvorištu. Život nam curi kao pesak između prstiju, tako da ponekad i ne primetimo kako ptice umeju biti vesele i razdragane u sveopštoj modrini i sivilu.” To je naš usud da ne primetimo dobro oko nas, pa da se tome radujemo umesto da nepotrebno tugujemo. U ovom poglavlju, Radovan piše o svojim dilemama, pogledima na život i stavovima. I dok život putuje s njime, čitaoci mogu da slede sve te slojevite zapise i da ih odžive kao i on.

U četvrtom poglavlju naslovljenom Ljubavni oda­brani citat je: „Da zametneš trag nespokoju koji te je ophrvao poslednjih dana, draga moja, počela si da sli­kaš pesmu sastavljenu od crne kose, kestenjastih očiju, svetlih tonova jeseni i nežnosti omamljene muzikom se­­ćanja na svetlost koja ti se iz večnosti vraća sa likom vo­­ljenog bića.” Ovo je najpoetskije poglavlje knjige. Tu na­lazimo tanane opise najintimnijih osećanja autora, nje­gova sanjanja i varijacije emocija koje se stapaju u vrlo lepe slike plemenitog osećanja ljubavi. Treba ovde stati sa opisom i dopustiti čitaocima da, čitajući, to doži­ve sami.

„Onima koji putuju zorom, srećan put. Onima ko­ji idu u krevet, laka noć. Oni koji su na splavovima i ka­­fanama, prijatno veče. Oni koji imaju noćni nastup kre­ativnosti, neka ostave nešto i za sutra. A meni i ne preos­taje ništa drugo do dubokog disanja i tihog ulaska u sta­nje automatskog diktata dugo očekivanog prekogni­­cij­skog sna.” Citat iz petog poglavlja naslovljenog Večer­­nji. Ovaj zapis ili status je rezime celog poglavlja ili ga ja ta­ko doživljavam. Tu se nalaze opisi večernjih druženja sa prijateljima, snovi i kasnovečernje zaljubljenosti u osobe koje samo naše mašte mogu stvoriti. Veče je uvertira za spokoj noći, pa je ovakva vrsta zapisa jednostavno pri­rodna. Čitaocima će ovo poglavlje biti kao prijatno piće na kraju večeri, pred noć i snove.

Opšti utisak o knjizi je takav da je treba čitati po­no­vo. Treba se vraćati ovim zapisima nastalim u magno­ve­nju Radovanove potrebe da zapisuje, da komunici­ra i da voli ljude, da otkrije svoje intime i dileme i da ih prikaže kao sastavni deo ljudskog bića. Svi oni koji budu čitali ovu knjigu završiće čitanje sa osećanjem blagosti i simpatije, boljim razumevanjem piščevog života, ali i svog vlastitog.

　

Andrija Ušjak

Guelph, Ontario, Canada

Sanjati o životu ili živeti san

Svakog jutra dočeka nas neka lepa misao, raz­miš­ljanje, poruka, želja, pouka na FEJSBUKU. Svakog dana dočekaju nas opisi Radovanovog sela ‒ pseći svatovi, ho­rovi vrabaca, gugutanje gugutki, rika krava, blejanje ova­ca, gakanje gusaka. I kada se celo selo razbudi, razbu­di se i pisac da sve to ovekoveči na internetu i pošalje ce­lom svetu putem bitova i bajtova. Reči i slova se pretvara­ju u jedinice i nule, a kod čitaoca jedinice i nule se slažu opet u reči i slova. Bežični slovoslagač u sajber svetu.

Kad pisac ispija kafu, ispijamo je i mi sa njim, pra­ti­­mo zajedno događanja u politici, tešimo se u tuzi, ve­se­limo u sreći. Radovan se i ljuti na nipodaštavanje ovak­vog načina komuniciranja.

Dežurni državni književni kritičar je u jednim viso­kotiražnim dnevnim novinama ironično rekao da je pi­sanje na fejsu ISPOVEDANJE. Kad se isto čini o državnom trošku, onda je to pripovedanje.

Pisati o životu ili živeti svoj roman. Sanjati o ži­vo­tu ili živeti san?

I pisati i sanjati i zaraziti ceo svet. Zarazio je pisac i mene, i mnoge druge.

Desi se tako da u selu, gde ljudi i žene liče jedno na drugo kao ovca na ovcu (kako kaže naš Andrić), slučaj nanese po jedno dete, kao vetar seme koje se izmetne, pa štrči iz reda. Desi se tako da jedan pisac proslavi svo­je selo i svoj Banat. Novo Miloševo, gde se život nije u suštini mnogo promenio, gde se i dalje komšije zdrave i pomažu, gde se mogu sresti ljudi i žene kako divane na klupici ispred kuće u sumraku leta, gde paori raznose blato na svojim opancima i čizmama i gde sunce izlazi i zalazi, iako pričaju u Banatu da su im sunce ukrali oni iz Bačke (odakle sam ja), pa ga sakrili u Sremu.

Sanjati o životu koji smo mi, raseljeni čitavim sve­tom, ostavili da ga neki drugi ljudi žive.

Svakog jutra, Radovan se, kao i mi (čitaoci), pog­le­da u ekran kompjutera i vidi sebe da se menja, da se dru­gi menjaju sa vremenom, da ono što je bilo juče neće bi­ti sutra, pa se desi da se pisac naseli u neki drugi život i tako se seli iz jednog u drugi sve dok ne dobije lažni privid da se kreće, da se nešto dešava, sve dok ne počne da smrdi. Onda se vraća u svoj život, a neki začepe nos i nikad se ne vrate u svoj život sve dok ne umru. Jedino na kraju sahrana bude stvarna.

Priča Radovan o ljubavi iako je svestan da je dob­ru, jednostavnu i moćnu priču o ljubavi teško napisati, pogotovo u vremenu kada se brzo živi i brzo voli. Ipak, on ponekad nalazi snagu da sve to sabije u orahovu ljus­ku. Priča on o muci umetnika u selu i Srbiji, priča o komšijama i njihovom razmišljanju, seoskoj filozofiji. Dok drugi voze bicikl mokrim drumom, Radovan sluša muziku, ispija kafu ili jede supu. I onda, na kraju, shvatam kako kaže Radovan da je:

Život zaista jedno maleno čudo koje se iz nas ište u beskonačnost, u Boga.

Hvala, Radovane Vlahoviću, što postojiš i što pišeš u etar!

Kanada, 2013.

Tatjana Crnjanski