Ljubav je tvoje biće,
greh i usud koji te je vezao za čitav život.
Često ti se poljulja
samopoštovanje i učini ti se da više daješ no što primaš. I
onda se nešto, kao povučeš. Začepiš sve ventile i sva isijavanja erosa koja idu
iz tebe. Promeniš način gledanja, ne pućiš, ne karminiš usne i ne šminkaš se, i
obično se oblačiš, pomalo demode, kao ženturača, kao debela domaćica sa
papilotnama na glavi što se, dok postavlja ručak, češe po dupetu debelom i nabreklom
od bubuljica, od nesunčanja. Nećeš da se neguješ i ne želiš da daješ nikakav
znak. To je, ipak, samo kratkotrajna želja i pokušaj da izbegneš i da se
suprotstaviš svojoj sudbini voljenja. Vidiš da ti to stanje ne prija, muči te,
baca u depresiju i gadiš se sebe u želji da se ne dopadneš drugima. A onda
uradiš suprotno, opet u želji da izbegneš usuda. Središ se, doteraš, razveseliš
pogled, razvučeš usne, ukrutiš se pomalo, isturiš grudi i zavodiš, do bola
zavodiš. Poželjna si, vidiš, ali ne i obožavana na način kako bi ti to želela.
A onda, tako dobro sređena utihneš i povučeš se. Pogledaš se u ogledalo i
kreneš da voliš, da daješ. Prija ti, osećaš to.
– Pa, to je moje prirodno stanje –
pomisliš. Dok volim druge i sebi se sviđam, dok volim druge, volim i sebe.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
