Sve su priče ispričane,
sva su svetla pogašena,
sve prevare odslušane,
samo jedna ostala je
o fukari što na ular
od brokata tele zlatno
svetom vodi.
Skupili se sa svih strana,
od zla oca,
još od gore matere,
u ćitap se upisali
levim palcom desne ruke,
sas mlečikom od parfina
šuplje glave namazali,
opraljeni ko lutkovi,
povoca se uvatili,
oko šija opasali
i krenuli međ narode
da i čuju, da i poznu
i da znadu
šta će oni da uradu
ako na vlast jednom dođu.
Kad u koje mesto stignu,
u lad debo na sred trga,
smestidu se,
loše čike, zlobne tete
sas šambiljom od države,
bućure s komencijom izvadidu
i raširu da se vidi, da se zna
kako šnjima sve će biti,
kad glasove narod
kao dušu svoju da im,
biće svega,
biće leba i nuz leba.
I narod se tu iskupi
i sa strane lepo gledi,
a deca se ispod tiha lepo pitu,
jel sav lebac prid nji njiov,
kad ga pušću da se suši
i skoreva na vrućini.
Došlo vreme,
moj Gospode,
šut s rogatim da se čika.
Ljudi gledu, ni da beknu,
a ovi im pripovedu,
od nosa im prljak pravu
pa i teru da zabadu
kraj bunara, pod ikonom,
u zemljicu mučenicu,
seme stida što i trpi,
što i gledi i ne diže glavu gore,
a trpi ih i gledi ih kako rastu
i plodu se i množu se
šatvoseri s bućurima na crvenče.
Otimadu di stignedu,
prisvajadu šta možedu,
rukav dadu a jankel ištedu.
Ja međ njima nemam mesta,
ni kad oću, ni kad neću,
jer za čopor i gromilu
nemam spremu baš nikakvu.
Sve posmatram
sas oseka od bunara,
desnom rukom šibu držim
ko antenu
i s Bogom se razgovaram.
Lepo kažem
ja sam od nji zadnja brana
što na litre meri sate
sas cimentom od brokata.
Ja sam njima gorka rana
s neba pala
u rastrvljen crven bućur na sred trga
di sve lepo, ko u izlog poređano,
za prodaju važnu stoji.
Lebac, lukac, sir, slanina,
nož, paradajz i slanica.
A narod i lepo gledi,
lepo vidi, ne veruje.
Omiljeni da budedu
potrebno je mlogo više
od željice njine puste.
Nacrtali transparenete
pa po trgu poređali
sas dupetom na koje
se paučina uvatila,
a ovi im ne veruju,
već počnedu da kukadu,
al je teško, al je teško,
sa svi strana narod kuka.
Ja sa strane čujem vrisku,
teško vam je kad radite,
teško vam je kad ne radite,
teško vam kad pevate,
a još teže kad plačete.
O narode, o moj rode,
mlogo vode do slobode,
lepe mlade i pokisle,
ko Milice što su stisle
svoje tanke bele noge,
babaroge.
Tele zlatno postavili
na oltaru novog doba
i pod rep ga celivadu.
Humanost im kroz guz curi,
pederima držu sveću,
lezbejkama kolač nosu,
kere petkom pričešćivu
i govoru da svi čuju
iz surduka izvešće nas,
ako njima glas svoj damo,
do proleća sve će biti
ko u ono vreme davno
kad je dragi Boga
po zemljici našoj hodo.
Narod gledi, ne zna šta će,
narod sluša ne zna kud će,
ako kaže nije dobro,
ako ćuti još je gore,
a oni se osilili,
tele držu za povodac
i vodu ga po Srbiji.
Kud god prođu, ljudi bežu,
žene bežu, deca bežu,
svi se boju od teleta
sas đerdanom od zvezdica,
petokraka svetlo žutih,
oko vrata.
Kod god prođu s karavanom,
marva beži, i kurjaci, i živina,
svi se boju,
sad će biti šta će biti,
sas ovima nema šale,
njima ništa nije sveto.
Kad u koje mesto stignu,
tele sapnu prid opštinu,
bućur vadu s komencijom
i spremu se da pokažu
šta sve ima tu unutra.
Što ih pušćaš,
moj Gospode,
da nas mažu
da nas lažu
i varadu
da s kostima od predaka
kazan ložu na sred trga
i pasuljčić okuvavu
da naranu gladne ljude
i glasove dobijedu
pa da onda zasednedu
u fotelje i pancire
i jašu nas izmučene
do ludila
moj gospode
sva su svetla pogašena,
sve prevare odslušane,
samo jedna ostala je
o fukari što na ular
od brokata tele zlatno
svetom vodi.
Skupili se sa svih strana,
od zla oca,
još od gore matere,
u ćitap se upisali
levim palcom desne ruke,
sas mlečikom od parfina
šuplje glave namazali,
opraljeni ko lutkovi,
povoca se uvatili,
oko šija opasali
i krenuli međ narode
da i čuju, da i poznu
i da znadu
šta će oni da uradu
ako na vlast jednom dođu.
Kad u koje mesto stignu,
u lad debo na sred trga,
smestidu se,
loše čike, zlobne tete
sas šambiljom od države,
bućure s komencijom izvadidu
i raširu da se vidi, da se zna
kako šnjima sve će biti,
kad glasove narod
kao dušu svoju da im,
biće svega,
biće leba i nuz leba.
I narod se tu iskupi
i sa strane lepo gledi,
a deca se ispod tiha lepo pitu,
jel sav lebac prid nji njiov,
kad ga pušću da se suši
i skoreva na vrućini.
Došlo vreme,
moj Gospode,
šut s rogatim da se čika.
Ljudi gledu, ni da beknu,
a ovi im pripovedu,
od nosa im prljak pravu
pa i teru da zabadu
kraj bunara, pod ikonom,
u zemljicu mučenicu,
seme stida što i trpi,
što i gledi i ne diže glavu gore,
a trpi ih i gledi ih kako rastu
i plodu se i množu se
šatvoseri s bućurima na crvenče.
Otimadu di stignedu,
prisvajadu šta možedu,
rukav dadu a jankel ištedu.
Ja međ njima nemam mesta,
ni kad oću, ni kad neću,
jer za čopor i gromilu
nemam spremu baš nikakvu.
Sve posmatram
sas oseka od bunara,
desnom rukom šibu držim
ko antenu
i s Bogom se razgovaram.
Lepo kažem
ja sam od nji zadnja brana
što na litre meri sate
sas cimentom od brokata.
Ja sam njima gorka rana
s neba pala
u rastrvljen crven bućur na sred trga
di sve lepo, ko u izlog poređano,
za prodaju važnu stoji.
Lebac, lukac, sir, slanina,
nož, paradajz i slanica.
A narod i lepo gledi,
lepo vidi, ne veruje.
Omiljeni da budedu
potrebno je mlogo više
od željice njine puste.
Nacrtali transparenete
pa po trgu poređali
sas dupetom na koje
se paučina uvatila,
a ovi im ne veruju,
već počnedu da kukadu,
al je teško, al je teško,
sa svi strana narod kuka.
Ja sa strane čujem vrisku,
teško vam je kad radite,
teško vam je kad ne radite,
teško vam kad pevate,
a još teže kad plačete.
O narode, o moj rode,
mlogo vode do slobode,
lepe mlade i pokisle,
ko Milice što su stisle
svoje tanke bele noge,
babaroge.
Tele zlatno postavili
na oltaru novog doba
i pod rep ga celivadu.
Humanost im kroz guz curi,
pederima držu sveću,
lezbejkama kolač nosu,
kere petkom pričešćivu
i govoru da svi čuju
iz surduka izvešće nas,
ako njima glas svoj damo,
do proleća sve će biti
ko u ono vreme davno
kad je dragi Boga
po zemljici našoj hodo.
Narod gledi, ne zna šta će,
narod sluša ne zna kud će,
ako kaže nije dobro,
ako ćuti još je gore,
a oni se osilili,
tele držu za povodac
i vodu ga po Srbiji.
Kud god prođu, ljudi bežu,
žene bežu, deca bežu,
svi se boju od teleta
sas đerdanom od zvezdica,
petokraka svetlo žutih,
oko vrata.
Kod god prođu s karavanom,
marva beži, i kurjaci, i živina,
svi se boju,
sad će biti šta će biti,
sas ovima nema šale,
njima ništa nije sveto.
Kad u koje mesto stignu,
tele sapnu prid opštinu,
bućur vadu s komencijom
i spremu se da pokažu
šta sve ima tu unutra.
Što ih pušćaš,
moj Gospode,
da nas mažu
da nas lažu
i varadu
da s kostima od predaka
kazan ložu na sred trga
i pasuljčić okuvavu
da naranu gladne ljude
i glasove dobijedu
pa da onda zasednedu
u fotelje i pancire
i jašu nas izmučene
do ludila
moj gospode
