Desi se tako u neko popodne, dođu mi ljudi prepuni strahova, sumnji, očajanja i nedoumica i unesu mi svoj nemir u sobu i ispune je njome. Oni, kao iz vreće, istresu pred mene svoje probleme i muku u želji da ih ja rešim i da donesem odluku umesto njih, da im nekako pomognem.
Strpljiv sam u slušanju, pažljiv u vaganju i odmeravanju težine njihove nevolje, a još sam oprezniji u davanju odgovora, a nemir se, ipak, prenese i na mene. Kad odu, prostor oko mene i u mojoj glavi ostane ispunjen njihovim brigama.
Sutradan ih sretnem na ulici kako veselo ćaskaju sa drugim ljudima, dok se ja u glavi još uvek rvem sa njihovim problemima. I zato sam odlučio kad odu da odmah otvorim prozor i dobro provetrim sobu, a odmah potom odem i istuširam se hladnom vodom. Svako mora da nosi pod pazuhom svoju muku, šapće mi moj dvojnik u uho.
