Bio sam opušten tog nedeljnog jutra i sa zadovoljstvom sam prihvatio zadatak od supruge da odem do pijace i kupim nekoliko glavica belog luka koji se koristi za nedeljnu supu. U jednom kraju pijace video sam nekoliko ljudi kako stoje i pričaju. Poznavao sam ih od detinjstva. Generacija smo i zajedno smo iši u osnovnu školu, ne u isti razred, ali u istu školu, a i živeli smo u istom kraju sela. Prišao sam im i veselo smo se pozdravili. Bilo ih je ukupno trojica i svi su bili matori momci. Jedan se zove Radovan i svi su ga zvali majstor Rile. Ima kuću u centru sela i živi sa starom majkom. Ima sestru koja živi u Novom Sadu i ni ona se, mada je starija nekoliko godina od njega, nije udavala. Ona dva puta mesečno dolazi u selo da ih poseti. Majstor Rile je jedno vreme, dok nije propala fabrika poljoprivrednih mašina, u devedesetim radio kao bravar u obližnjem gradu, a kad je video da će se desiti tranzicija i da daju otpremnine, uzeo je nekoliko hiljada maraka otpremnine i vratio se kući. Imao je traktor Ferguson iz druge piolovine sedamdesetih i nešto priključnih mašina, i obrađivao je desetak jutara zemlje. Majstor Rile je bio čovek blage naravi, tih i gotovo neprimetan, ali uvek i u svemu što se dešavalo u centru prisutan. Tako je bilo od malena. Njegov pravi život je trajao leti kad stignu ringišpili i kad centar oživi. U mladosti, dok je bilo bioskopa, redovno je išao da gleda filmove, a takođe i kad dođu kojekakvi cirkusi, ili kad se daju neki neki komadi, kako su se zvale pozorišne predstave, ali samo oni koju su bili smešni. Otac mu je bio kasapin i zvao se Rista. Odmah posle rata je počeo da radi privatno ali su ga ugušili sa velikim porezima, pa je odustao od radnje i počeo je kolje i pravi suhomesnate proizvode onako privatno, a to je prodavao od kuće ili na crno kako bi se reklo. Kako je od mladosti u društvu voleo da priča o dobrim kobasicama i kako je i sam pored oca učio da ih pravi, i docnije kad je otrac umro i sam je povremeno pravio za sebe domaće beloučne kobasice, zvali su ga drugari po ocu majstor Rile. U ono ranije vreme kad su u selo dolazili narodni pevači i kad su pravili koncerte, išao je da ih gleda, voleo je muziku ali nikada nije bio neki naročiti ni pevač ni igrač. Na igranku je išao kao iz nužde, a kafanu je voleo, ali ne onaj deo gde je muzika bučna, već je sa svojim drugarima koji su takođe tako tihi i brižni sedao u neki kut i tamo su pili - od kad se u šezdesetim godinama pijavila koka koka pili su koka kolu. Majstor Rile nikada nije pokaziuvao veliko interesovanje za devojke, ni u umladosti, a sada kad je blizu šezdesete ni toliko. Uvek je bio pristojno odeven i nikada se nije isticao. Samo je iz daleka posmatrao šta se dešava u selu i među ljudima u kafani, kao na sceni - bio je pravi kibicer. Dumao je neku svoju misao, ali je retko i gotovo nikad spreman da iznese svoje mišljenje. Neki kažu da ga nikada naročito nije ni imao, osim kad je pričao o kobasicama i šunkama koje je sušio u svojoj pušnici. Nadimak njegove pododice je bio Sabovljev, a prezivali su se Tomić A taj nadimak je bio od reči Sabov, što je značilo da je neko od predaka bio ćurčija, to jest štavio je kožu ovaca i od njih je šio prusle, opaklije i gunjeve koji su jedno vreme bili omiljena topla odeća za zimu u našem celom Banatu i panoniji. I ovog jutra sam ga našao na pijaci kako iz prikrajka stoji u društvu i tek ponekad se nešto ubaci i kaže, ali uglavnom stoji, sluša i smeška se.
Drugi kog sam video je Stevan Prekajski. Znao sam ga od detinjstva. Išli smo zajedno u vrtić i sećam se da kad smo svi imali obeležja i znakove na salvetićima da je on na salvetiću svome belom od damasta imao izvezena kola, obična zaprežna kola. Ja sam na salvetiću imao izvezeno pismo, a moje dve drugarice koje pamtim imale su: Vera je imala lalu izvezenu, a Kosana je imala bokal. Steva je rođen kao drugo dete od oca Nike Prekajskog. Sestra mu starija Verica je bila sitna, tiha i živahna. Učeni su, i on i sestra, da se mnogo ne mešaju sa svetom, da ćute i da gledaju svoja posla.Steva je od detinjstva bio dobar đak u školi, ali pravilo je bilo - kad nauči svoje domaće zadatke da se priključi i da pomogne roditeljima oko paorskih poslova. Bio je od deteta plašljiv i zatvoren. Nikada se nije upuštao u neke rizike. Stalno je gledao svet oko sebe i retko se i uključivao u neke muškije igre. Njihova kuća se nikada nije ni po čemu naročito isticala, jedino su izašli na glas kad mu je sestra Verica, diplomirani pravnik,ostavila momka sa kojim se zabavljala gotovo deset godina, Braneta Pisliku, kog su zvali Bebera, i udala se za Duška Sikana koji je bio nekolko godina mlađi od nje i koji je bio mesar, i u odnosu na nju Vericu je odlično izgledao. Steva se nikad nije mešao sa devojakama. Ne pamti se da ikada imao devojku, a njegov drugar Živa Okac kaže da taj nije uvatio drugo žensko za ruku osim njegove sestre, kamoli za sisu, a o seksu da se i ne govori. Imao je stalan krug generacijskih prijatelja i drugara sa kojima se u mladosti družio i kod kojih je odlazio na slave, i koje je pozivao na slave i na paprikaše. Na vreme je završio poljoprivredni fakultet, odsek ratarstvo i jedno vreme je je radio kao agronom u našem kombinatu, a kad je stiglo loše vreme za kombinat uzeo je otpremninu i vratio se da radi svojih dvadesetak jutara zemlje.Sve mu je bilo dobro dok su mu roditelji bili živi do pre desetak godina, a kad su umrli ostao je sam u velikoj novoizgrađenoj kući. Sestra mu je živela sa Duškom Sikanom u Kikindi, radila je na železnici kao pravnik. Sa njim je izrodila dva sina, a onda je oterala Duška i nastavila je da živi sa sinovima koji su bili lepi i stasiti momci na Sikanove. Selo je govorilo da je ona iskoristila Sikana samo da izrodi lepu i zdravu decu, a onda ga je šutnula kao blato sa cipela. Sikan je bio iz siromašne kuće i i kad se vratio u svoju čadrlju u naše selo posle više godina rada u jednoj klanici, odmah je počeo da po selu kolje svinje i da radi svoj zanat privatno. Usput je kupio rasnog nerasta kog je terao po selu da ide na krmače i tako je zarađivao. Nerast mu je donosio mesečni prihod koliko i jedna dobra mesečna plata.l Steva se u mladosti družio sa Sikanom, bili su jednom društvu-.Svi su u selu znali da se Steva nije sa devojkama mešao, i znali su da ga niko nije videio da je u mladosti i imao neku devojku. A sad od kad je ostao sam, radio je svoju zemlju i brinuo o svojoj kući i govorilo se da se nikad, a već mu je blizu šezdeset, neće ni ženiti. Onako sitan u licu i plav bio je stalno rumen kao otac mu Nika i voleo je da pije vina i to svog domaćeg iz sopstvenog vinograda. Za njega se znalo da će ga naslediti sestrini sinovi koji su dolazili kad je za to bilo prilike da mu pomažu oko kućnih poslova. Neki su još pričali da ih je zadesila nesreća i kletva jer je njegova sestra Verica prevarila Braneta Pisliku, a deset godina mu bila devojka, i onda se udala za drugog, i da je Brane posle počeo puno da pije i da se gotovo do kraja života, a umro je na prečac o srčane kapi, nije treznio, i stalnio je govorio: " Da da bog da im se seme zatrlo."
Treći kojeg sam našao na pijaci tog jutra i koji je nešto raspravljao o žitu, i kombajnima, i vršidbi je Savica Nedin, kog su od detinjstva zvali Sava krecavi jer je kao klinac imao krecavu kao na lokne kosu. Savica je rođen u srednje imućnoj ali uvek dobro stojećoj porodici sa nadimkom Krstini. Rastao je pored starije sestre Dušice koju su još od detinjstva zvali Ćaflajsana. Nosio je dedino ime Sava, a otac mu Živan je važio za mlakonju, dok je majka Kristina od kad je znao za sebe vodila u svemu glavnu reć. Nekako još od udaje se privolela dedi Savi i sa njim se starala i vodila računa o svemu u kući. Savica je u školi bio jaki srednjak, a pored komšije Milana je zavoleo stoni tenis i kao osnovac je često išao na tammičenja i pobeđivao je. Kristina je uvek na njega davala, da ima dobro da pojede, da se dobro obuče i svi su je u kući u tome podržavali. Sestra mu se posle nekoliko mladalačkih ljubavi i promašaja u selu, izgubivši dobar glas, jer se ćesto devujući sa Đurom Trotlom napijala i malo raspusnije ponašala, odselila u Vršac i tamo je iz jedne strasne veze rodila ćerku koju je sama negovala i podizala. Savica je u mladosti igrao fudbal i već sa završetkom srednje mašinske se zaposlio u fabrici u obližnjem gradu, a onda je kupio auto koji se zvao Pezejac i našao devojku. Zabavljao se sa njom, mislim da se zvala Zora, skoro dve godine ali nikako nije u noj video ženu, nije video da je ona mlada rasna devojka koja ima u sebi pored opštih i neke strasne i erotske porive. I naravno, pošto ga je doživela kao mlakonju poput njegovog oca, ona ga je ostavila i udala se za nekog glavatog mokrinskog paora. Savica je stalno verovao da će se ona vratiti i stalno se preispitivao gde je u toj vezi pogrešio. A onda je pokušavao da ostvari neku novu vezu, ali kako mu nije uspevalo sve se više plašio devojaka i plašio se da će ga kad god bi on nešto i pomislio da pokuša one odbiti i odbaciti, i nije prosto docnije imao hrabrosti da im priđe. Radio je u fabrici, radio je i zemlju, i stalno je bio u nekoj gužvi i u nekoj brizi za kuću, porodicu i zemlju, a onda mu je umro deda, pa se otac razboleo i umro, pa onda imajka Kristina. I nekako u to vreme sestra Dušica je sa ćerkicom sve češće počela da dolazi, zbog nevolje sa poslom, u roditeljsku kuću, i Savica je prihvatio da one dođu, tako da ih je sada bilo troje u kući, sa dva maksima prvoklasne zemlje i sa pristojnom, sada već malo zastarelom mehanizacijom. Nije se ženio a razmenuo je već šestu banku i sva njegova briga je kuća, zemlja i poslovi oko toga.
Ono što je ova tri matora momaka, pored seoskog poznanastva i poznanstva iz osnovne škole, vezivalo jeste zajednička rezerva nekolio meseci za vreme poslednjih ratova u Kopačkim Ritovima. Tu, u toj rezervi, su zajedno bili u istom vodu, u istoj jedinici, i to zajedničko ratno iskustvo ih je spajalo, tako da su često izlazili na piće vikendom u našu kafanu i tamo bi sedeli, a bar jednom u toku večeri neko od njih je spomenuo kao su bili u Kopačkim Ritovima, kako su spavali u nekoj štali na nekom imanju, kako su delili obroke i cigare, kako je bilo kad su Rvati pripucali, kako je poginuo kapetan Pišta i kako su oni, eto, hvala bogu, iz svog tog masakra uspeli da izvuku žive glave.
Prišao sam im tog jutra i veselo se pozdravio sa njima, a oni su žučno raspravljali kao i svake godine što paori pred žetvu čine, o ceni pšenice, o državi, o otkupu. Veselo sam im predložio da se ostave poslova i da se otisnu da žive, jer imaju sasvim dovoljno kapitala da ne moraju da rade, i da će do kraja života imati osnovne stvari. Pogledali su me onako značajno i onda mi majstor Rile kaže:" A da ne radimo ovo šta bi mi drugo imali da radimo?" Još malo sam stojao kod njih, slušao ih, shvativši da je teško i gotovo nemoguće, kako naš narod kaže, matorog konja naučiti da kola vuče.
