Uzrujana svakodnevica uvlači mi se pod kožu sitnežom, prlježom i koještarijama,
a životne obaveze nose me u površne i milozvučne lavirinte iz kojih je teško iskobeljati
se.
Uhvati me panika od pomisli da milione sekundi proživim bestražno
nememorisano, da nisu zabeleženi, da nisu pročitani.
Urođena sklonost ka samoobmanama probudi strah od kog se umire u snu. Prekost
naravi svakodnevica ispoljava tako što mi uskraćuje čitanje, koje za mene znači
razmišljanje, koje je isto što i pisanje, a koje je tiho i hotimično življenje.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
