Pažljivo i posvećeno kao kad se
čita jevanđelje, to treba činiti svakodnevno. Ne pred ogledalom, ono daje sliku
sa dekorom maske koju svakodnevno na lice stavljamo, često lažljivi i spremni
da se foliramo i dok gledamo vlastiti odraz.
Samozadovoljno se smeškamo i
narcisoidno verujemo u sebe kao proizvod emotivno obojenih projekcija, kao
marketinški u Fotošopu dobro obrađene fotke za javnost uvek spremne.
Ogledati se treba, okretanjem očiju unutar lobanje. Skenirati dušu, kroz ono
što nam je java poslužila na trpezi svakodnevlja, ma koliko to surovo, nedolično,
nezgrapno i nama neprijemčljivo izgledalo.
I preko okrajaka sna koji smo od podpameti u pamet uspeli pretočiti,
skenerom smireno i lagano prelaziti detalj po detalj.
U početku će nam takva vrsta ogledanja teško pasti, možda i odustanemo, ali
oni koji nastave upoznaće viruse koji im nagrizaju dušu, suočiće se sa njima i prevazići
ih.
Otkriće se da život postaje duboka čista reka u kojoj se ogleda sunce, prepuna
flore i faune, suza radosnica u oku organizatora svemira što kotrlja se lagano prema
moru beskonačnom.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
