Dolaze noću, u snu, kad odložim oružje razuma i telu darujem počinak. Kad
se mladi mesec, između krošnji lipa i crkvenog tornja, diže ka zenitu.
Raspetog na postelji, drže me do pred
zoru, do prvih petlova. Obljubljuju me na smenu vlažnim i toplim celovima. Telo
mi treperi, nemoćno od uzbuđenja, a napeto do prsnuća.
Sve činim da ne budem predmetom požude i strasti. U mome životu, dan i noć
se smenjuju prećutkujući jedno drugom sadržinu proživljenog. Kad se probudim,
osetim, omilovan sam sestrama noći, strasno i bespoštedno.
Bivam, kao bezgalasna muzika, rasčinjen u eteru nežnošću gošći što se
vilama, ljubavnicama zovu.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
