Bila je nedelja strogog božićnog posta kad je odlučila da za poslednji susret sa njim rezerviše sobu u hotelu Lipov lad. Soba broj 46 bila je na drugom spratu i gledala je na reku, mutnu i otužnu u zimskom periodu, ravničarsku reku. Insistirala je na susretu, a emocije koje je gajila prema Ozrenu bile su nekako na izmaku i htela je da ih ponovo proveri i završi jednom za svagda tu priču.
Muškarci i žene se ne razumeju dovoljno. Oni se uglavnom mimoilaze u htenjima. Ono što ih najmoćnje veže je strast, kad je ima. Ona čini da se muškarac i žena nađu u bljesku i omami čula, a potom, dok traje njihova veza, prave kompromise kako bi se usaglasli i identifikovali sa strašću koja ih je tako dobro uvezala.
Oboje su bili vernici, iskreni i bogobojažljivi. On je post shvatao kao uzdržavanje od svega, pa i od seksa. A ona je vezivala seks i ljubav u jedan čvor, tako da je pod isprikom ljubavi i seks mogao da prođe kod nje uprkos postu i uprkos svoj njenoj crkvenosti.
Nekoliko puta su se čuli telefonom. Ona je insistirala na susretu. On je odbijao, pravdao se poslovima. Nedostatkom ljubavi, takođe. Ona nije želela da mu poveruje, već je mislila da je po sredi stidljivost ili voljna uzdržanost. Zvala se Ozrenka, a on je Ozren. I to joj se dopadalo. Verovala je da se i u njihovim imenima desio prst sudbine koji je određivao da će njihova budućnost biti lepa i prosperitetna, a ponajviše obostranom ljubavi začinjena.
Kad je stigla u hotel, verovala je da će on da dođe iako je negodovao i pokazivao znake nezainteresovanosti. Bila je uporna u svojoj želji.
Da li joj se isplatilo, nisam čuo. A kad čujem, svakako ću da vam javim.
