Pred kućom u kasno popodne. Sedim na plastičnoj stolici, slušam tihu instrumental muziku sa kompa čiji sam zvučnik stavio na
prozor tek kraj moje glave. Cepkam bele smenke od ludaje i gledam u zelenu travu
i ćutim. Drumom prolaze automobili, traktori biciklisti, po neko mi se i
javi. Odgovaram klimanjem glave ili pak mahnem rukom. Neko od poznanika kad me
vidi kako dokon sedim svrati da progovorimo koju. Neko se i raspriča. Ja sam
postao nešto škrt na rečima. Slušam, klimam glavom i odobravam. Ne ulazim u
rasprave. Nisam depresivan samo introvertan, ponešen mislima i unutrašnjim
glasovima i razgovorima sa svojom dušom. Svako ko svrati otvori po neku temu.
Komšinica Ljlja mi je ispričala dok je ispušila cigaretu o tome kao su se ona i
njen muž napunili od psa, koji se zvao Vihor, buva. Kako su morali da celu kuću i
posteljinu špricaju da bi se kortalisali te napasti. Komšija Dule mi je
ispričao kako se komšiji Ranku rodila unuka i kako je na prečac umro komšija
Živa. Komšinica Milena mi je ispričala kao je njena kuma uhvatila
muža, bivšeg sa rođenom sestrom u krevetu, na gomili. Komšija Milan pije pivo
pred dućanom i usput mi priča kao je sve bilo bolje u ono vreme kad ljudi nisu
bili toliko iskvareni i dok su svi radili i primali plate. On kaže spreman je
uvek da se vrati u ono vreme makar i više i za manje para radio samo da ne čeka
ovu bedu od penzije. Lala je usput po četvrti put kad neko sedne kod mene
dolazio da pita šta ima novo. Njega uglavnom interesuje ko se oženio i ko je
umro, ko se obesio i ko se prokurvo. Komšija Rica je izveo na travnjak pred
kućom dve koze sa jarićima da pasu. Svakog od njih je vezao kanapom za
poseban kočić. Jarići su tek odbijeni od sise pa željni mleka
bolno i dugo meče i paraju tišinu. Njegov pas lesi se šetka pored njih. Na
crkvi zvone zvona za večernju službu. Sa duge strane mi maše komšija
Slobodan, ispratio je ženu na neki koncert folklora. Kraj njega komšija Milovan
sa velikom i sa snažnom dioptrijom na cvikerima gleda ko prolazi drumom. Nedaleko
od njih kraj starog mlina stoje momci i devojke slušaju muziku sa mobilnog, puše, i nešto galame i odmahuju reperski rukama. Poneseni su svojom mladošću i
jedni drugima. Za njih je život samo druženje zabava i zadovoljstva koja im
prijaju. Muka ih čeka tek kasnije, ali to im u ovom čavrljanju popodnevnom i nije
važno. Svaki čas po neki motor prozvrnda. Te svakodnevne popodnevne
slike se samo u nijansama menjaju. Ponekad su mi dosadne i sumorne. Ponekad
opterećuju. A često svestan da sam i na drugom mestu slično bih posmatrao i
tumačio u sebi i na papiru svet. Nije mi idealno kad vetar donese do mene miris
stajnjaka iz okolnih štala. Da sam u nekom gradu do mene bi dopirao miris
kanalizacije i gasova od automobila i autobusa. Svestan sam da i na bilo kom
drugom mestu sedim i posmatram svet bio bih verovatno jednako usamljen i zabrinut kako
za moju i sudbinu bližnjih tako i čitavog sveta. Iz vlastite se kože ne može,
ako je već tako onda je pokušavam spokojno i mudrački nositi na
sebi.
