Pred tobom je, poštovani čitaoče, knjiga pesama Predraga Bubanje pod nazivom Izvanrječja
koju sam kao rukopis, sa zadatkom da nešto o pesmama napišem, dobio od
meni drage Fejsbuk prijateljice Nataše Andrić. Pišući na Fejsu
godinama, virtuelana prijateljstva sam shvatao kao stvarna, tako sam i
ovaj zadatak i molbu da dešifrujem, racionalizujem i protumačim pesničke
metafore Predraga Bubanje prihvatio sa punom ozbiljnošću i
posvećenošću, tim pre što verujem u Natašin kritički sud i njeno
književno čistunstvo, a da pri tome o pesniku nisam znao ništa.
Intuicija
me nije prevarila, ni onaj snažni unutrašnji glas, koji mi je govorio
da obećam da ću pisati o pesmama i pesniku kojeg ne poznajem, ni lično,
ni preko pesama, ni virtuelno. I već od prve pesme koja nosi naziv Epizoda, video sam da naziv rukopisa Izvanrječja
opravdava samog sebe i otvara mi prostore za asocijacije da ono što se u
našim životima rečima ne može iskazati, potražim u tekstu i kontekstu
datog mi rukopisa. Nemerljivost emocija i njihov nesklad sa jezikom koji
nosimo u sebi, tera nas uvek i iznova da se tumačimo sebi i svetu, a
kako ne možemo sve da pamtimo i kako bi prenebregli konfuziju u
sopstvenoj duši, mi onda to zapisujemo tek da bi pomogli pamćenju.
Isčitavajući pesmu Epizoda, već od prvih stihova, vidimo da je
pesnički subjekt jedno osetljivo misleće biće koje nas kroz poeziju vodi
poput Vergilije Dantea kroz pakao savremenog života. Pesnički subjekt
je hipersenzualno biće koje sublimira u sebi talase protivurečnosti
dobra i zla, života i smrti, ljubavi i nade, u trećem milenijumu koji se
svojim munjevitim flešbekovima nameće kao jedinstvena i neponovljiva
stvarnost koja nudi jedino strahove, očaj i bezgranični vapaj za smislom
koji se samo u poeziji i pesmi kao najlepšem i najnevinijem delu duha
može očitovati, kako pesničkom subjektu, tako i nama čitaocima koji se
sa njim čitanjem identifikujemo. Pesnički subjekt oseća ništavnost svih
zanosa rabzijenog u paramapačad čoveka dvadeset i prvog veka, on oseća i
gleda ga kako tone izgubljen, zbunjen i poražen i vidi ga kako se kao
davljenik za slamku hvata za onu nit neizrecivosti žudnje za radošću
beskonačnog koja mu još može dati snage da izdrži i da istraje na svome
putu očovečenja kome tako katarzično žudi..
Predrag
Bubanja je za mene maleno pesničko čudo, otkrovenje novije spske
poezije. Pesnik koji duboko ponire u egzistencijalne zebnje i damare,
koji je jezički britak kao u najljućem boju za opstanak, koji je duhovno
višeslojan kao omiljena knjiga, koji je uza sve otvoren i iskren kao na
ispovesti pred večnošću. Čovek trećeg milenijuma je pao, a pesnički
subjekt u knjizi Izvanrječja Predraga Bubanje otvara mrak da vidi razloge njegovog pada.
To
tragalaštvo i to bdenje nad smislom mi se posebno dopada u ovim
pesmama, jer ono daje nadu da odgovor za naše sveopšte posrnuće ipak
postoji i da mi još uvek ne umemo da ga spoznamo i da nismo dovoljno
očistili naša čula, da nismo otvorili vrata našeg duha za novu
percepciju, da se nismo, baveći se sitnežnom, prlježom i koještarijama
koje su nam ponudile i nametnule savremene militantne trgovine
idejama, oslobodili svega onoga što duboko dehumanizuje naše suštastvo.
Pesmu Epizoda sam ujedno shvatio i kao prološku pesmu i nagoveštaj onoga što u daljem tekstu sledi.
U pesmi Kraj iluzije
pesnički subjekt još jednom detektuje sve ono što se desilo u prološkoj
pesmi, ali nam daje nadu da nazremo odgovor da je jedini spas od našeg
samoukinuća ljudskosti u ljubavi i još kaže: Ljubav je jedino mjesto gdje Predaja znači pobjedu.
U pesmi U ranim vozovima
pred nama se prostire jedna prelepa metafora koja govori da mi gotovo
uvek imamo težnju da idemo u istom pracu sa vozovima koji tutnje kraj
nas, ali nikad se u njih ne ukrcavamo, jer ih ne prepoznajemo kao naše.
Ono
što mi se dopada kod ove poezije je čistota jezika, stalna potraga i
komukacija sa animom, u ma kom značenju se ona nalazila, spremnost da se
mešanjem i praiskonskim spajanjem duša i tela ovaploti ona stvarna i
metafizička ljubav koju pesnički subjekjet nosi u sebi i na taj način se
sastave krhotine palog bića i u jednoj himničnoj, odskoj i ljubavnoj
pesme uznesu do onog božanskog ispunjenja jednog u drugom i vaskrsnu kao
vaskrsli Gospod u novo biće u novog čoveka koji se predaje ljubavi i
tako pobeđuje, kako nas uči sam pesnik.
Mana
ove knjige pesama Predraga Bubanje je što nije malo duža, već joj se
uvek moramo vraćati nazad da je dobro isčitamo i da vidimo da nismo
nešto propustili.
Poštovani
čitaoče, moj zadatak nije da vam prepričavam ovu po svemu izuzetnu
knjigu pesama čije će stihove, verujem, u vremenima budućim, mnogi
citirati, već samo da vam nagovestim da je u beskrajnu biblioteku jezika
ušla još jedna knjiga koja će je svojom sadržajnoću, lepotom i snagom
upotpuniti. A na vama je sada onaj drugi deo ‒ da knjigu pročitate i uverite se koliko sam ja bio u pravu i koliko je bila u pravu i moja Fejsbuk prijateljica Nataša Andrić.
