Trenutak kad otputovala si, draga moja, bio je povod da prevedeš moje metafore u stvarni život iz kog si davno pobegla, a sve u želji da uhvatiš me u racionalnom i definisanom prostoru.
Otvarala si vrata svoga srca čekajući gosta koji nikako nisam bio ja, već neko sa kim si davno prekinula komunikaciju.
Vidim iz prikrajka da sam u tvojim putovanjima zastupljen kao kofer neotvorenih emocija. Pretvaraš se u sovu koja pod ranjenim krilom skriva prtljagu. Unutar lobanje sve je puno života koji te je potrošio. A u stvarnosti, samo ogoljni razum koji sebe uvek iznova podriva sumnjama.
