Svratim do apoteke juče da kupim nešto za spavanje. Kad tamo gužva, red veliki. Stanem u kraj, a u redu ona, Milanka. Klima mi glavom i javlja se, a ja joj odgovorim, takođe, klimanjem glave. Otkud ti, kaže mi ona. Eto, kupujem nešto za spavanje, kažem ja. Nervoza, kaže mi ona i nastavi: ja, eto, čekam, četiri fele lekova mi doktor propiso. U rukama je držala recepte i novčanik. I zaista, primetio sam kad odem u prepodnevnim satima u apoteku, uvek zateknem gomilu ljudi. Milanku poznajem još iz osnovne škole, od pre pedeset godina. Šta ima kod tebe, pitam je. Evo, bolesti se sručile na mene, kaže mi, a nije ni čudo šta sam sve preživela. Uzela sam otpremninu i sada sam na birou i čekam penziju. Sin mi radi, a mužu je, evo, dvadeset i pet godina kako je umro. Ja joj klimnem glavom u znak odobravanje njene priče, a ona nastavi: Čudo da smo živi, šta smo sve proživeli, prvo sirotinju u detinjstvu u šezdesetim, potom početak posla i udaja u sedamdesetim i osamdesetim, kad se samo vodilo računa da se skući kuća i deca izvedu na put. Potom inflacija i ratovi u devedesetim, a onda ova propast u dvehiljaditim. Čini mi se, druže moj, da nisam ni živela. Gledao sam je, sećao je se kako je nakad bila vesela i čigrasta devojka u mladosti, a sada je nekako pocrnela u licu i smanjila se, a na usnama su joj udarili crni, tanki kao paperje, svileni brkovi. Nije ih brijala, ni depilirala i nije polagala puno na svoju lepotu i zavodljivost. Govorila mi je i u isto vreme gledala kroz izlog apoteke gde su napolju dva bivša funkcionera, inače penzioneri iz socrealističkih vremena, nešto sa uživanjem pričala tapšući jedan drugog po leđima i smeškajući se. A gledaj njih, kaže mi, njima ništa ne fali, ti se nikad ni za šta nisu pritrgli. Penzioneri su više od trideset godina sa najvećim penzijama u selu, a celog veka su živeli kao gospoda. Da, baš tako, odgovorim joj kratko. Eto, nekom je život majka, a nekome maćeha, kaže ona i pruži nekoliko recepata kroz šalter apotekarki.
