Tog popodneva napasao sam ovce u porti manastira Krušedola i sedeći na panju beležio u velikoj svesci događaje od prethodnog dana. Bio je prvi dan Uskrsa kad se do mene laganim korakom došetao iguman Damaskin. Sunce je bilo visoko iznad kestenovih krošnji na bregu, ali još nije zvonilo za večernju službu. Video sam da mi se približava, te sam požurio da završim rečenicu kako je ne bih zaboravio kad pristigne i kad počnemo razgovor.
- Pišeš mladiću - rekao mi je zaustavivši se kraj mene.
- Evo, vodim dnevnik, oče igumane - odgovorim mu.
- A ovce pasu u slavu Božiju - opet će on.
- Pasu - opet ću ja.
Damaskin me sa smeškom pogleda, blagoslovi i produži dalje.
A ja sam nastavio da beležim u dnevnik sa jednakom gorčinom događaje od prethodnog dana kad me je susret i razgovor sa lošim ljudima uvukao u druženje iz kog sam se osetio zaprljano i loše.
A danas, trideset godina docnije, setio sam se razgovora sa Damaskinom i tek sad sam protumačio njegovu rečenicu: A ovce pasu u slavu Božiju, mada ja pravo pitanje tada nisam razumeo, a ono je glasilo: Da l' pišeš u slavu Božiju? Evo, sad sam razmeo, oče igumane, pišem, pišem.
