Definicija književnosti, od prvog zapisanog slova do dana današnjeg, ima koliko i pisaca. Svako ko se makar sa nekoliko rečenica u njoj okušao, pa do najvećih svetskih klasika, ima nešto da kaže u prilog književnosti, da je objasni, definiše i prikaže.
Ako shvatim književnost kao duhovni paraleni život pojedinaca ispisan rečima, onda je ona riznica jezika i života. Književnost je kao reka u koju se sve reke ljudskih znanja i saznanja slivaju i čine je važnom i nezamenljivom u sveopštem postojanju. Kroz nju se pred našim očima svetovi raspadaju i iznova grade, ona nam svojom jezičkom građom otvara pojmovne vijuge i tek kroz nju osećamo svu kompleksnost kako nas kao pojedinaca tako i sveta u kome živimo.
Na književnost svi imaju pravo, ali su nam nauka o književnosti, teorija književnosti i književna kritika naučnim metodama pokazale šta je to što je najverednije u književnosti i šta je to što posebno treba čitati i koje su to knjige koje nam mogu otvoriti novine kako u formalnom tako u sadržajnom procesu čitanja.
Glavni tokovi književnosti su oni koji su društveno priznati i uvaženi u celom svetu književnosti i to je tako od kad je sveta i veka. I oni su uglavnom vidljivi, prepoznatljivi i o njima se najviše govori i piše. Međutim, pored tih glavnih tokova koje možemo shvatiti kao jedan književni unverzum, postoje i tokovi koje ja zovem paralelnim književnim univerzumom i koji postoji vekovima i opstojava kao nedefinisano polje u kojem obitavaju književne tvorevine pisaca koji se u svome vremenu nisu priključili glavnim tokovima ili pak nisu bili prihvaćeni od strane glavnih tokova u svome vremenu. Oni čine onu čudesnu skupinu autora koji se nisu za života dali klišeizirati. Takvi autori su iz ko zna kojih razloga izmicali onim aktuelnim klišeima koje su teoretičari i kritičari postavljali, oni nisu bili ušemljeni i onako usamljeni, povučeni, nenametljivi i neorganizovani po esnafima, stvarali su dela koja bih svrstao u onu paralelnu književnost.
Oni koji se bave aktuelnom književnošću za njih i ne znaju, taj paraleni književni univerzum za njih ne postoji. Sve dok se ne pojavi i iz te drugosti se ne izdigne po neko književno ime koje se onda brže bolje od strane kritičara i teoretičara kooptira u aktuelnu književnost.
Baveći se poslednjih četrdesetak godina književnošću, bio sam u prilici da se bavim i aktuelnom književnošću i onom koja dolazi iz senke i stvara taj paraleni književni univerzum.
I aktuelni pisci i pisci iz senke stvaraju književna dela. Dela aktuelnih pisaca su uglavnom društveno priznata, a dela pisaca iz senke to nisu. Aktuelni pisci svoje knjige objavljuju i učestvuju u već oprobanim trkama za književne nagrade i uglavnom ih neko od njih i dobija. Pisci iz senke ne učestvuju na tim konkursima, oni često svoja dela i ne objavljuju, već ih godinama drže u rukopisima, po nekim fijokama i pokazuju ih samo po nekim retkim prijateljima. Pisaca iz senke je mnogo, više od onih koji su aktuelni. I kod jednih, i kod drugih, i kod jedne, i kod druge književnosti ima i dobrih i loših književnih dela. Aktuelna književnost je tokom godina stvorila svoj organizovan sistem. Paralena književnost nema svoj sistem. Aktuelni pisci su uglavnom udruženi u esnafe i vezani su časopise, fakultete i izdavačke kuće. Dok je paralelna književnost prepuštena sama sebi. Aktuelna književnost i aktuelni pisci su našli svoje mesto u institucijama. Dok se paralelna književnost nikada do sada nije uspela organizovati, niti su paralelni pisci ili pisci iz senke uspeli da se udruže. Oni su uglavnom raštrkani pojedinci, pojačani individualisti, koji ne trpe klasične građanske manire aktuelne književnosti i njenih pisaca.
Oba književna sveta postoje, ali se ovim drugim, paralelnim, malo ko bavi. Aktuelna književnost je prenaseljena piscima i često je vidimo kao košnicu u kojoj svaki autor sliči jedan drugom. Aktuelna književnost me podseća na poslovicu Bara mala, krokodila mnogo.
Paralelna književnost ili književnost iz senke je prepuna iznenađenja. Ona je neistraženo područje. Ona u sebi nosi energiju različitosti i osebujnosti. Pisci iz senke unose više životnih kretavnih književnih sokova u književnost od mnogih i najvažnijih i najvećih pisaca iz aktuelne književnosti. Ako sve to pogledamo kroz lupu sadašnjeg književnog trenutka, videćemo da su aktuelni pisci i aktuelna književnost uglavnom uz institucije, a one su uvek uz vlast i uz određenu političku oligarhiju.
Paralelni pisci i pisci iz senke nisu u institucijama i nisu uz vlast. Oni su vezani za jezik i sa onim što stvaraju stoje čvrsto na zemlji, dok im misli lutaju nebesima.
Moja želja je da se u vremenu budućem posvetim, budući da poznajem mnogo autora iz tog paralelnog književnog univerzuma, njihovom stvaralaštvu, da ga otkrivam i svedočim njegovo postojanje.
