Ponekad kraj starih slika zastanem, jer vidim nju, čujem u sebi reči pesme Korni grupe iz davnih sedamdesetih godina. Međutim, za ovu dramu od stotinu likova sa mnoštvom masovki, dva lika mi se izdvajaju u jednoj sceni. Muškarac koji je nosilac glavne rolne i žena koja je igrala epizodu. Predstava se još uigravala kad je na red došla scena u kojoj je glavni glumac po imenu TT sreo posle mnogo godina ženu koja bila epizodna junakinja sa imenom UU. Sufler je pobrkao stranice, dok je hor pevao i orkestar svirao pesmu Slika, i šaputao tekst epizodnoj junakinji koji je trebalo da govori žena koja je igrala glavnu sporednu ulogu. Glumac TT je bio iskusan i prihvatio je dijalog koji se proširio njegovim improvizacijama i njenim setnim replikama. Predstava je dobro išla. Publika je bila, videlo se to sa scene, zadovoljna. Glumci su poneti pažnjom uživljeni u uloge razvijali improvizaciju na opšte iznenađenje suflera, koji je kad se napokon sabrao, glumici počeo da šapuće monologe glavne junakinje. UU je bila odlična u improvizaciji i izgovarala je ljubavne monologe sve jednako gledajući glavnog glumca TT pravo u oči, onako čeznutljivo i nujno. Bio je to trenutak kad se junakinja greškom suflera preobrazila u glavnu sporednu junakinju, pa odmah potom u glavnu junakinju. Publici se ta gradacija dopala. Glavni junak je bio malo zbunjen, ali očigledno zadovoljan otkrićem transformacije. A onda je nastala jedna dramska pauza. Sufler je ćutao. Publika je bila nema i prikovana za sedišta. Jedino se hor iz daljine čuo...
