Vodvilj

Braša i Marija su se upoznali kad je Marija skrhana razvodom sa jednim mačo propalim biznismenom po imenu Vidosav Pantić, ostavivši mužu decu, prešla u malenu podstanrsku sobu na obali Tise. Te večeri se slučajno zadesila u kafeu gde se on, Braša, odmarao nakon završene i isporučene komercijalne slike većih dimenzija na temu Petrovaradinska tvrđava.

Braša je bio umoran i zadovoljan i samo je mislio da popije koje pivo, da strese sa sebe komercijalnu kreativnu energiju i krene u svoj stan sa pogledom na reku, i prosvetli se na kraju dana džointom od domaće mariške, tek toliko da upotpuni uspešnu poslovnu transakciju.
Za njega se u našem kraju znalo da je najbolji u slikanju Petrovaradinske tvrđave, i to većih dimenzija, i, naravno, bio je ne samo na dobrom glasu već i veliki miljenik bogatih poaorkinja koje nakon uspešne prodaje pšenice i nakon dobijanja državnih subvencija u svojoj malograđanskoj težnji da budu savremene, prosto su se takmičile koja će da naruči veću i u boljem ramu sliku.

Drugo desetleće  trećeg milenija zahvaljujući državnim subvencijama učinilo je da se pojavi jedan sloj bogatih paora koji su želeli da budu po svaku cenu in i da vode računa o svom životnom prostoru. Oni su bili konzumenti estrade, i to one tamburaške, a njihove žene su volele slike koje su se uklapale u njihov muzički ukus.  Petrovaradinska tvrđava se u svakom pogledu uklapala u njihovu i estetiku i poetiku, njih samih nesvršenih studetkinja koje su dunavskim kejom prolazile kraj reke u ono vreme njihove mladosti i čeznutljivo gledale u pravcu iste. Želele su da im se nešto kao u pesmama Zvonka Bogdana desi. I  njihovi muževi su takođe iz naše varoši odlazili u Novi Sad nešto da studiraju, tek da se nađu nekoliko godina u prestonom gradu Vojvodine, da malo vide sveta, a onda se vrate na dedovinu i tamo nastave sa paorlukom do kraja života. Dakle, te gazdačke, a nalik na tajkunske porodice, koje su sastavljale nekoliko generacija kapitala, kad im se otvorila mogućnost nakon dobro uvezanih opozicionih sindikalnih paorskih pobuna, a sa novim zakonom, naplaćivale su od nove vlasti i države svoje nekadašnje usluge. 

Te i takve mušterije je opskrbljivao naš varoški slikar Braša i on je tačno znao šta njima treba i kako treba, a u poslu je bio više od dvadeset godina, i umeo je da proceni kakve se to slike traže i šta je  to što je zahtev savremenog kupca.

Braša nije završio akademiju, a jedno vreme je  bio član našeg varoškog udruženja koje se zvalo Mesečari. U toj družini samoukih umetnika on se pokazao kao najsposobniji, a bio je i najškolovaniji, a završio je Pedagošku akademiju u onom vremenu. Braša je umeo izdaleka da prati trendove, a posebno je pratio prilive para svoje klijentele. Uvek kad oseti da će država pustiti subvencije malo se više kretao po paorskom kraju naše varoši, tek da ga vide i da usput kaže u poverenju kako radi jednu novu sliku i kako će biti posebna. A umeo je da fali, niko mu nije ravan bio.

Marija je bila u braku sa biznismenom Vidosavom gotovo pet godina i dvoje dece mu je izrodila dok je njegova STR Breskva radila punom parom i dok se kroz trgovinu društveni kapital pretakao u privatne džepove. A radio je on i trgovinu na veliko, snabdevao je neke opštinske sindikate kobasicama iz priručne klanice mesare Čvarak. Sve je išlo kao po loju dok se nije krajem devedesetih biznis preselio u partijske trgovine i dok STR Breskva  nije upala u teškoće neplaćenih računa, poreza i krivičnih prijava za njenog gazdu. Marija je volela lep i ugodan život, a usput je volela i da ima svoju slobodu, jer je ona, pre no što se doselila u našu varoš udajom, bila i glumica u svome selu u amaterskom poozorištu.

I sreli su se te večeri na terasi kafea Golub i prepoznali su se Marija i Braša. Bila je to ljubav na prvi pogled i uspeli su, za gotovo nepun sat vremena da se nađu u Brašinoj gajbi sa džointom u rukama. Izgledalo bi psihološki neosnavano da se tako desilo, a desilo se, prosto neverovatno. Svako je od njih dvoje imao te večeri svoj cilj. Ona je rešila da izađe iz podstanarske sobice i pronađe novog muža mecenu dok se ne snađe. Marija je bila kreativna, čak veoma kreativna žena, ali pomalo lakomislena. Umela je brzo da se oduševi nečim, a isto tako i da brzo splasne, i da prosto zaboravi sve ono čemu se ranije sa toliko srca i ljubavi davala. Njena sposobnost bila je da se brzo menja u novim realnostima u kojima bi se našla. Takva vrsta sposobnosti nije bila naročito poznata u našoj varoši, a pogotovu kod tradicionalnih i romantičnih dama. Ali Marija je uspevala da sve to nosi na sebi na najbolji i najpozitivniji način.

Život ume ponekad da se otvori ljudima kao cvet i ponudi im se sa svim svojim bojama, zvucima i mirisima. Tako se desilo i sa Brašom i Marijom. Nekoliko dana gotovo da nisu izlazili među ljude iz njegovog stana na obali Tise. Uživali su jedno u drugom i bezrezervno se predavali slatkoći ljubavnog zanosa. Sve im je tih dana bilo pojačno. Čula su su dobila krila, a strast se rasplamsavala do iznemoglosti. Bili su do samozabozaborava upleteni jedno u drugo, a sve je još više pojačavao džoint od domaće  travice koju je Braša brao na obali Tise i to kod ostrva sa bačke strane. Marija je zaboravila i muža i decu i sve probleme koje je imala u braku verujući da joj je život ponudio malo ljubavi i sreće koju ona nikako nije želela da propusti. A Braša je nakon nekoliko godina samovanja bez ozbiljne veze prigrlio ovu zanosnu glumicu i samohranu majku kao toliko čekanu muzu koja se dobija jednom u životu. Nije skidao zelene zavese sa prozora, nije ih ni otvarao i sve se dešavalo u polumraku uz tihu muziku i omamljenost koja nije znala šta je dosta. Nisu brojali orgazme, a tela su im bila prenadražena i kao da su uvek tražila još i samo još.  

A onda, jednog jutra u cik zore, dok je vetrić talasao mutnu vodu Tise i čula se, negde u daljini, pesma pomešana sa zvrnadanjem pekarskih kamiona, kad je Braša otvorio prozor,  svežina je kuljala u sobu i istiskivala mirise dima alkohola i neke turobne topline koja je ispunjavala prostor od bure prethodnih dana. Marija je ležala na krevetu budna. Braša je pušio i drhtuljio kraj otvorenog prozora. Marija ga je posmatrala u čudu, kao probuđena iz sna, kao da je bila oslobođena neke mračne magme koja joj je  svojim damarima kidala utrobu. Čutali su neko vreme i gledali se, bez želje, ravnodušno.

Da ja, ipak, krenem kući, rekla je Marija.

Bilo bi dobro, reče Braša i nastavi da uvlači duge dimove nove cigarete.

Na jorgovanu kraj prozora cvrkutale su neke ranojutarnje ptice i svanulo je iznenada...