Kada sam prošle godine upoznao Franju Frančića, shvatio sam da nas, pored toga što smo ispisnici i generacija iz 1958. godine, vezuje još mnoštvo životnih koincidencija koje su tako karakteristične za pobunjene pisce koji su stasavali kao stvaraoci u vremenima totalitarnog socijalističkog i samoupravnog sistema bivše nam zajedničke domovine Jugoslavije. Taj osećaj permanentne pobune protivu osrednjosti, učmalosti i jalovosti, koja je postala univerzalna tupost i dekadencija kraja drugog i početka trećeg milenijuma, provejavala je kroz naše aure u razgovoru, mada je ni jednom rečju nismo takli. Nesavršenost sveta i ljudskog roda mi se najednom učinila očitom, a na nama je, činilo mi se tog momenta, da ga doreknemo, humanizujemo i očovečimo.
Pred sobom sam imao pisca, tog popodneva, koji je svoju stvaralačku energiju toliko moćno usmerio ka beskonačnom kroz literaturu i književna dela koja je stvorio i koja su se sama stvarala u njegovom unutrašnjem biću, da sam bio fasciniran kao da sam se sreo sa večnošću njegovog stvaralaštva, a da ni jedan redak njegovog napisanog nisam pročitao.
Franjo je nosio u sebi ono što sam godinama kod pisaca tražio, a to je karakter svečovečja koji je toliko redak, a toliko privlačan da njegova harizma prosto zrači i snaži i njegovog sagovornika. Franjo je čovek koji se daje književnosti nesebično i do kraja, a to nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Za njega je književno stvaralaštvo ne samo poziv, već i imperativ talenta koji se iz njega, ne birajući ni mesto ni vreme, ište napolje.
Pripovetke iz Istre su kratka dvojezična slovenačko-srpska niska narativnih bisera koji su zabeleženi u narodu ili izmišljeni od strane pisca tako da na narodne liče, koji nas vraćaju našim balkanskim arhetipima i otvaraju nam svojom jednostavnošću i jezgrovitošću zaumene pore u promišljanju života i sveta, nudeći nam sublimaciju duhovnih i egzistencijalnih iskustava kroz kratku formu gde je snaga genija sabijena u orahovu ljusku. Pripovetke iz Istre je jedna od knjiga koja stvara nevidljivu arkadu kroz dva jezika i dva naroda i pokazuje da književnost ne poznaje i ne priznaje nikakve barijere među narodima, a da je stvaranje novih književnih dela, zajedno sa njihovim prevođenjem, jedan permanentni angažman pobunjenih koji samo slede svoju misiju doricanja postojećeg i davanje šanse novom, humanijem, čovečnijem i lepšem svetu...
