Poznavajući
Milku Tomić i drugujući sa njenim tekstovima poslednje četiri godine, uvek i
iznova se oduševim njenom energijom, voljom, snagom i optimizmom prema životu i
prema stvaranju koje ona svakodnevno iskazuje. Milka je čitavog života u sebi
skrivala tog divnog zon poetikusa, a
sve iz skromnosti da ne štrči i pokaže svoj talenat i da ne prekrši onu meru
tradicionalne i patrijarhalne pristojnosti koja priliči jednoj ženi koja zna
gde je njeno mesto. I nosila se Milka sa svojim unutrašnjim pesničkim bićem i
godinama mu nije davala da se iz nje iskaže, sve do trenutka dok nije svoje
pesme prvi put, u sedamdeset i devetoj godini, pročitala javno na Evropskom
fejsbuk pesničkom festivalu i tamo dobila pregršt aplauza i pohvala od ljudi i
pesnika koji su je slušali. Za Milkicu je to bilo iznenađenje, ali i potvrda i
podstrek da ono književno biće, koje je godinama neiskazano nosila u sebi,
najednom ophrve čitavu njenu ličnosti dok iz nje nije proključala i izašla prva
knjiga prepuna lepih i čistih emocija žene sa
dušom devojčice.
Prateći
je kao urednik, od prvih pesama pa do dana današnjeg, priimetio sam tu
regenerativnu i terapijsku moć književnosti i stvaralaštva u Milkinom životu.
Shvatio sam da ona, za razliku od mnogih svojih ispisnika, otkrivši i
razotkrivši svoj književni talenat, najednom dobija svoj novi i uzvišeni smisao
življenja i ona mu se posvećuje i daje do krajnjih granica njenih fizičkih i
duhovnih moći. Milka je pišući i objavljujući poeziju, najednom otkrila da ima
veliko pravo, ne samo da učestvuje kao čitalac u književnosti, već i da je
stvara. Ona je napravila ogroman duhovni pomak koji je ravan podvigu i
čitavo svoje duhovno biće, koje je bilo pasivno, prevela je u jedno usijano
stvaralačko aktivno stanje i svu svoju unutrašnju energiju prebacila je na
pesničke slike zadivljujuće iskrenosti i lepote koje je pokušala da prenese i
na druge ljude. Njen pristup pisanju je posvećenički, na onaj monaški način,
kako to već čine ljudi koji su uspeli da se izbore sa svojim telesnim strastima
i usmerili se samo ka duhovnim kreacijama.
Rezultat
Milkinog dosadašnjeg rada je da je za samo tri godine obijavila četiri knjige
pesama i dva romana. To je zaista za svaku pohvalu.
Naziv
romana NIkad nije kasno je ujedno i Milkina poruka čitavom svetu, a
pogotovu ljudima koji su u penziji i koji ne znaju načina kako da potroše svoju
preostalu sumu života. Da ne bi pali u depresiju i očaj, treba srcem
i dušom da prihvate ovaj naslov romana kao Milkinu ličnu poruku.
U
romanu Nikad nije kasno Milka Tomić nas vraća više od sto godina u
prošlost i otkriva mnoštvo detalja iz ondašnjeg života prateći život
glavnog junaka Jovana, koji je u svom malenom bačkom selu ostao siroče i koji
se brigom i pažnjom prijatelja njegovih roditelja najednom našao u Budimpešti
kao mali za poslugu u jednoj obućarskoj radnji. Ovaj roman je već od osamog
početka ponudio čitaocu obilje etnoloških slika koje svojom dokumentarnošću i
patinom daju osobeni šarm.
Glavni
junak Jovan Katanić je posle mnogo muka, kako u svome bačkom selu
tako i prilikom učenja zanata u Pešti, pa potom prilikom zarobljeništva u
Rusiji, uspeo da se napokon vrati u svoje selo i da nađe Jelicu koja je
bila izabranica njegovog srca i da se oženi njome i otvori svoju obućarsku
radnju. Imao je sina Stevana i ćerku Draganu. Stevan je jedno vreme bio u
Americi, a Dragana je studirala u Novom Sadu.
Milka
nam svojim romanom Nikad nije kasno daje jednu veoma iscrpnu sliku
vremena u kome se radnja dešava, a pogotovu su interesantni opisi običaja u
periodu između dva svetska rata, gde ona znalački, empirijski i vešto u priču o
Jovanovoj porodici unosi mnoštvo opisa na kojima bi joj mnogi etnolozi
pozavideli. Iscrpna je kad su u pitanju verski praznici i pripreme
hrane, počev od posnog šarana, preko kokica, koljiva, kuvanog kukuruza,
pihtija... Takođe, opisuje i dečije igre onoga vremena, igre koje sada u trećem
milenijumu izgledaju kao da su uzete iz neke etnološke zbirke. Milka
opisuje i mnoštvo starih zanata koji su postojali, a koji su izumrli u
drugoj polovini dvadesetog veka pod pritiskom nagle industrijalizacije.
Romanom
Nikad nije kasno Milka Tomić kroz čitav dvadeseti vek prati život
porodice Jovana i Jelice Katanića koji je i kamen temeljac ovog romana i
priče vezane za njegovu decu Stevana i Draganu i njihovu decu,
takođe.
Ovo
je jedna vojvođanska priča sa srećnim krajem. Jer nakon mnogo iskušenja koja su
kroz živote pratile njihove protagoniste, sve se ipak završava u ljubavi, sreći
i zajedništvu. Radnja ovog romana se dešava na više lokacija, počev od jednog
bačkog sela za koje se pretpostavlja da je Milkino rodno selo,
preko Budimpešte, Sombora, Novog Sada, Čeneja i Kalgarija u Kanadi.
Milkino pripovedanje je verističko i puno sitnica i detalja koje život znače. Njeni
junaci su uvek na strani dobra i sa snažnom verom da se uspeh u životu postiže
samo davanjem dobrote i ljubavi. U romanu Nikad nije kasno Milka Tomić
se trudi da održi ravnotežu između muških i ženskih likova i da ni jednima ni
drugima ne daje veliku prednost, ali im daje snažnu patrijarhalnu moralnu
vertikalu što čitavu priču čini toplom i čovečnom. Prve mladalačke ljubavi ne
moraju uvek da se nesretno završave, pokazuje nam Milka u svome romanu Nikad
nije kasno. Život, iako se ponekad nekome pokaže kao maćeha, uvek dobrotom,
vrednoćom i radišnošću može da se preobrazi u majku.
Milka
je ovim romanom prevazišla sve svoje dosadašnje knjige i pokazala da u rasponu
od jednog veka prateći porodicu Katanić može da islika njenu epopeju, a da se ne
ogreši o svoja unutrašnja moralna i ljudska načela ljubavi kojoj je posvetila
čitav svoj dosadašnji stvaralački i književni opus.
