Mešaju mi se i prepliću,
svakodnevno. Jedno vreme sam ih strogo delio, a često i pravljenjem linije
razdvajanja jedne od druge činio da se njihove suprotstavljenosti sve više
snaže. Čineći to danima, osetio sam da moje izigravanje mirovnjaka u
zapletenosti onoga što sam živeo i onoga što sam mislio da sam živeo, postalo
neizdrživo i štetno po mene samog. Trošio sam ogromnu energiju da objasnim stvarnosti
šta želi fikcija, a takođe sam fikciji satima pričao šta želi stvarnost. Nekad
mi se dešavalo da su bile ljubomorne jedna na drugu. Nekad su krenule u obračun
jedna sa drugom. Jedva sam ih uzdržavao da se ne potuku. To mi je, primetio
sam, oduzimalo puno vremena i energije jer sam bio pomalo staromodan i nisam
nalazio načina da ih pomirim racionalno. Jednog jutra sam,neočekivano, doživeo
malo prosvetljenje, a ono se očitovalo u pobuni protivu moje pozicije Umprofora između realnosti i fikcije. Sklonio sam se
ispred njih u stranu i počeo da gledam svoja posla. Otišao sam jedno vreme na
odmor koji se desio kao kad na televiziji ne stane i slike i tona, u stanje van
svesti, u komu. Kad sam se probudio, video sam, u parkiću pred bolnicom,
stvarnost i fikciju kako sede na klupi zagrljeni, miluju se i ljube.
Padanje
u komu mi je pomoglo da se sklonim na jedno vreme iz stanja pamtljive svesti,
kao i da se sklonim iz mirovne misje koju sam u pokušaju da sve racionalno
objasnim autosugestijom sebi nametnio.
Gledao
sam ih kako se vole. Iz bolničke sobe kroz musavo okno, gledao sam kako se
obožavaju, kako se prepliću i kako ljubljenjem mešaju tečnosti i sokove, i
video sam njihovu ogromnu želju da se stope i postanu jedno.
Bilo
mi je neobično drago da sam, eto, i ja napokon shvatio da je život mešavina
stvarnosti i fikcije. Osetio sam lakoću postojanja. Baš je to lepo, pomislio
sam, nema granica, ja sam slobodan, zaista slobodan. Sve ostalo je literatura.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
