Zebu mi prsti, zar je moguće da
je toliko hladno, da ne mogu da kucam. Na vrata da zakucam. Ili nogom da lupim,
možda je lakše, bolje se čuje, udarac je jači, ili možda da uključim grejalicu.
Nešto se mora preduzeti.
Zaista vam kažem. A da sa uključenom
grejalicom kucam? Sa uključenom grejalicom u rukama da zakucam na vrata.
Plakat, plaketu, obaveštenje, primedbu na kucanje i
zakucavanje, ili da lupim glavom u ragastov, da raskrvarim čelo, violončelo
kucajući i zakucavajuću po satima i vratima, sa grejalicom u štukama rukama.
Ili možda je bolje legnem,
da prilegnem na sandučić jastučić i prekucam kucanje na grejalici sa vratima u
naručju, dok košava duva, dok vetar tuče i sutra i juče kroz papuče.
Kažem da zaista vam
kažem pitanje je sad.
Sad je već bolje. Malo
smo se poigrali po tastaturi i sa rečima. Sad kad smo se malo zagrejali može se
nešto i doručkovati.
Za svaki slučaj, ko zna
šta se danas može još i desiti.
Ali kad je hladno,
hladno je.
. . .
Shvatio sam, zagrejaćeš
mi ruke u podnožju stomaka, ispod pupka.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
