Sretali smo se na
različitim mestima u svakakvim situacijama, a najčešće u šetnji Dunavskim
parkom u ranim večernjim satima početkom osamdesetih.
Ja sam za sebe tada mislio da sam najusamljeniji mladić
na svetu. Čitao sam Vajningera i svakodnevno razmišljao o
samoubistvu i smrti. Bio sam mlad. Ona je bila balerina. Sreli smo se prvi put
pored jezerceta kad smo svako za sebe kružili parkom. Ponekad smo se krišom i
kradimice pogledkivali. Činili smo to nevešto, kako to već čine usamljeni
ljudi. Pogledi su nam se sretali, bili su duboki, pomalo hipnotički. Nismo
jedno o drugom znali puno, to i nije bilo važno. Jedva da smo izmenili nekoliko
reči. I to je bilo izlišno. Veličinu trenutka odavali su samo pogledi pravo u
oči. U prolazu. Išli smo u krug različitim pravcima, i kad je kišica sipila, i
po snegu, i kad je vetruština duvala, svakodnevno u isto vreme, u istoj
tački smo se sretali.
Gledali smo se očima
večnih upitanika nad pravim razlogom i smislom življenja. Bili smo zagonetke
koje su se odgonetale u pogledu onog drugog. Reči su bile suvišne.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
