Od trenutka kad je došlo do
razvojačenja potisko-pomoriškog puka, porodica Popov, kao jedna od mnogih
graničarskih porodica, nije prihvatila da živi život kmetova kod mađarskih
spahija. Zato su Popovi, kao i mnoge druge porodice, krenuli da se spuštaju
preko Tise u Banat, koji je tada pripadao austrijsko-ćesarskoj kruni. Zajedno
sa mnogim militarskim, buntovnim i slobodnjačkim porodicama, Popovi
su prešii Tisu i naselili se u Plevni (Karlovu, Dragutinovu) i Beodri. Kad
su otpasali sablje i odložili puške, dohvatili su se pluga, zemlje i čobanskog
štapa. Nabijali su kuće ili ih kopali u zemlji, počeli su intenzivno da
obrađuju njive i da gaje stoku, a ujedno su, kao pupčanom vrpcom, počeli da se
vezuju za zemlju. Prošavši pakao ratova koje je po Evropi vodila ćesarija u
svoje ime, a na njihov račun, gde su Popovi, kao i mnogi iz militarskih porodica
ondašnjeg vremena, bili topovsko meso, prošli klanja i ostavljali živote po
tuđim zemljma za ćesara, koji čak ni ime njihovo srpsko nije umeo da izgovori,
najednom su se srodili sa masnom, teškom i močvarnom zemljom. Svojim radom
počeli su da je pretvaraju u plodnu ravnicu, a već svikli da se nose sa daleko
većim ratnim mukama, osetili su prve radosti paorluka i domazluka, a kako su
godine prolazile, sve više su svoj bunt i poganluk trošili na obradu iste.
Najednom su bivši ratnici, najbolji u
Evropi onoga vremena, iz porodice Popov i drugih porodica, počeli da, menjajući
strukturu pašanjaka i jalovišta u oranicu, menjaju i sebe. Od 1751. godine kad
su se prvi Popovi naselili, pa sve do Prvog svetskog rata dok su živeli u
ćesariji, Popovi su kao i sve ondašnje srpske, banatske porodice, ukazima o
dištriktu i komasacijama Marije Terezije, imali jasnu predstavu o životu i
svetu i stvarali su hijerarhiju vrednosti u svojim životima. Znali su da je
iznad svega Bog, naš srpski pravoslavni, kome služe, za koga se plode i množe i
koji ih je učio da se stvaranje zemaljskih vrednosti čini zbog svojih bližnjih
i zbog svoje porodice. Odmah iza Boga, bio je car, ćesar, kome su morali da
plaćaju porezu, koju su preko svojih predstavnika sami kupili i slali u
Beč, i da mu se odazovu kad ih je pozivao na određene vojne pohode za platu. To
vreme preseljenja porodice Popov na lokacije današnjih Karlova i Beodre,
odnosno Novog Miloševa, i česte mobilizacije su u mnogome uticale da se rađa
veliki broj dece i da spomenuta sela dožive naglu i veliku ekspanziju kad je u
pitanju populacija stanovništva. Kako je svaka kuća u mobilizaciji davala po
jednu ili dve muške glave, deca su se rađala i za domazluk i za ćesara. Selo je
doživljavalo nagli procvat, a Popovi koji su se vraćali iz ratova iz Evrope sa
sobom su donosili ono što su videli i naučili u ondašnjem savremenom
svetu.
Kroz istoriju, porodica Popov je
jedna od najmnogoljudnijih porodica u našem selu. Sve do kraja devetnaestog
veka, članovi porodice Popov su se malo selili iz svog banatskog zavičaja. Već
su postojale porodične zadruge, očevi su bili starešine koji su u porodicama
imali vlast i imali pravo da odlučiju u ime svih ukućana. Reč starešine imala je
u sebi nečeg autoritativnog, militantnog i religioznog, tako da su se u svakoj
kući strešine poštovale. A na starešinama je bilo da budu strogi i pravedni i
da se prema ukućanima odnose prema zaslugama. Starešine su birale ono muško
dete koje će ostati na fundamentu i nastaviti porodičnu tradiciju, a na njega
je prenošeno porodično iskustvo koje je bila tajna i koje je uglavnom bilo
vezano za iskustva poslovanja, obrađivanja zemlje, održavanja domazluka ili pak
uzgoja stoke. Druga muška deca su izlazila iz kuće i bila isplaćivana, i ona su
počinjala svoj život i stvaranje svojih porodica. Tako je bilo kod onih koji su
se delili. Ženska deca su se udavala i sa sobom su nosila devojački štafir i
miraz koji je nekad mogao da bude i u zemlji ili u dukatima.
Popovi onog vremena su bili porodica
kod koje se uvek znao i poštovao red. Žene nisu imale prava da se mešaju u
muške poslove – njihovo je bilo da rađaju decu, neguju ih, da kuvaju i da u
polju rade lakše poslove. Ono što je još važno reći je da se porodica Popov,
prihvativši za krsnu slavu svetog Ignjatiju Bogonosca, i sama nesvesno identifikovala
sa svecem kog je niko drugi do sam Gospod naš Isus Hristos držao kao malog, te
su i oni osećali svoju malenost pred Gospodom, ali i sreću, jer su na neki način
znali da dok se drže božijih pravoslavnih zakona da će sve biti dobro u
njihovim kućama.
Kako su dugo kao militari u svojoj
prošlosti išli od zbega do zbega, Popovi su osetivši blagodat kuće, domazluka i
paorluka, osetili i blagodat Božiju koje se nikada nisu hteli odreći. U onom
vremenu, što si više proizvodio sve si više imao, a Popovi su voleli da svoju
decu i dobro namire i dobro izmire, i upute u život sa kapitalom, kako bi i ona
za svoju decu sticala materijalna bogatstva na zemlji, ali i da ih upute u
život i sa religioznošću koju su sticali čestim odlascima u crkvu. Popovi su
posećujući liturgije primali u sebe besmrtnog Hrista i nadahnjivali se njime u
svome radu i postojanju. Moglo bi se reći da je njihova parola kroz sve ove
godine bila: Red drži svet. Kako su
se se kao porodica Popovi raširili po čitavom selu, da bi ih razlikovali
ko je ko, meštani su im davali špic namete, ali ne samo njima već i svim
ostalim familijima u selu, tako da su se stvorile razlike i različiti nadimci. Danas
imamo Popove koje zovu Pavlovi, Fulini, Zecovi, Mamini, Gedžini, Tomini, Plajašovi,
Štetini, Brdarovi, Đokini, Šeprini, Pindraćovi i tako dalje.
Kroz dva i po veka, koliko porodica
Popov živi u ovom selu, a posmatajući, proučavajući i sećajući se porodice moje
majke koja je od porodice Popov, od Pavlovih, uočio sam neke izuzetne osobine
koje ta porodica poseduje i koje su veoma karakteristične za sve banaćane
militare koji su odložili sablje i puške i uhvatili u ruke plugove i čobanske
štapove.
Porodica Popov je oduvek negovala
kult rada. U kući su svi koji su bili sposobni da nešto rade i da doprinesu
morali da rade, od dece do najstarijih osoba, i to svako prema svojim
mogućnostima. Kult rada je kod Popovih bio vezan sa kultom Boga, jer su
govorili: Ko radi i Bog će mu dati.
Popovi nikada nisu voloeli prevarante, lopove i neradene, a ako bi se neko
takav u porodici i našao, pokušavali su da ga vrate na pravi put, a ako to nije
bilo moguće, ostavljan je da propadne, ali mu se na kraju uvek pomagalo. Popovi
su oduvek imali osećaj za rod i svojtu. Uvek su pravili velike svadbe i sahrane
i sve su pozivali. Retko bi se svađali među sobom, osim kad je to baš krajnje
neophodno. Uvek su imali osećaj za meru i kantar u ruku. Verovali su u Boga,
rod i srpsku tradiciju.
Kroz poslednja četiri veka, koliko
porodica Popov proživljava i opstaje pod kapom nebeskom i okom Božijim, mnogo
se muka i lepota u njihovim životima izdešavalo. O tome bi se mogle knjige
pisati, verujem, u budućem vremenu.
Međutim, jedan lep događaj za
pamćenje i prepričavanje je i ovo porodično okupljanje koje su pokrenuli Gruja,
Dragomir, Đorđe, Duško i ostali Popovi.
Živi bili i Bog vas blagoslovio.
Radovan Vlahović, književnik
Govor održan na Drugom skupu porodice Popov
10.
maj, 2014. godine, u Novom Miloševu
