Bio sam najmlađe dete u porodici i komšiluku početkom šezdesetih godina. Upijao sam u sebe sve što su me učili i ponavljao kao papagaj, na opšte zadovoljstvo i smeh prisutnih. Svako je u mene investirao po nešto od svojih mudrosti, vragolija i duhovitosti kao da sam, već od samog detinjstva, bio edan ogromni magacin za skladištenje i reprodukovanje onoga što su me naučili i, prosto, kao da su želeli da ja to trajno sačuvam. Ovog jutra mi je došla na pamet vragolija koju me je naučila moja komšinica Spasa Ritarova sa nepune tri godine života.
Na pitanje: Šta ćeš biti kad porasteš?
Odgovarao sam: Majstor što opravlja devojkama pice.
Moj odgovor, onako ubedljiv i samouven, na večernjim sedeljkama ,prelima i druženjima, izazivao je kod odraslih smeh i oduševljenje. A na pitanje: Ko te je to naučio da budeš tako brezobrazan? Odgovarao bih kao iz topa: Spasa Ritarova.
To je bila jedna od mojih prvih javnih tačaka, a da toga i nisam bio svestan. Docnije mi se kroz život mnogo puta provlačila u mislima ta rečenica o majstoru, ali o tome drugom prilikom.
