Žigosani je nastavio pisanje Leni, a postojali su trenuci kad se otvarao, kad je jasno pokazivao svoju prirodu i prirodu odnosa koji su vladali između njihovih porodica. Otkrivao je i neke druge okolnosti koje su za čitaoce mojih romana kroz sve ove godine bili tajna. Vakum od gotovo pola veka života je učinio da mu se mnogo toga događalo od onih vremena u Dafininoj šumi kad je zajedno sa osuđenicima na večnost bio gost i kad je onako pijan pričao dezerterima stvarnosti svoje sada već otcane priče.
Mnogo toga se u njegovom životu izmenilo, ali jedno je ostajalo isto. Kroz sve ove godine nastavljao je da piše pisma Leni koja se, evo, gotovo uvek završavaju kao i sve ono što novozenitisti rade kroz sve ove godine... Ali meni i danas nije jasno zašto je to pismo koncipirao kao priču i zašto je piše kao pripovedač, a ne kao protagonista.
Bila je noć kad stigla si sa ocem, majkom i sestrom u moju firmu. Poveo sam vas u kancelariju na prvom spratu kroz hangar da tamo sednemo. Moj otac je sedeo i pušio kraj vrata. Majka je nešto spremala za posluženje. U kancelariji su bili i neki ljudi kojih se sada ne sećam, možda čak i neko iz menadžmenta kompanije. Nisam bio siguran u tačan razlog vašeg porodičnog dolaska. Kad smo se svi smestili, jedno vreme smo svi ćutali. U prostoriji je vladala neugodna tišina. Svetozar je gledao kroz tamne naočare. Velinka je pušila i tresla pepeo od cigarete u pepeljaru. Slavica je zamišljeno ćutala i gledala u jednu tačku. Draga je pušio i umesto one njegove čuvene razgovorljivosti, prekrštenih nogu je sedeo i povlačio dim za dimom i obavijen oblakom, oko lica, plavičastog dima kao da je čekao da neko nešto kaže ili da se nešto desi. Neko je trebalo nešto da kaže i da prekine tišinu, pomislio sam u sebi i krenuh razgovor sa Svetozarom na jednu davnu temu koju smo započeli na vašaru, temu koja je više ličila na šalu i dosetku kojem smo trebali da razbijemo ovu neodređenu atmosveru.
Pa govorio sam ti ja, Svetozare, da je najbolje da te ja uzmem pod svoje i da se nađem tu, tebi i Velinki u starosti.
Svetozar se nasmejao i tako je razgovor krenuo. Draga je malo negodovao na moje reči, ali onako kroz šalu, a ja sam nastavio, kao u magnovenju i transu, da doživljavam taj prvi susret naših porodica u kojem je trebalo da se desi rasplet godinama potiskivanog tihog otpora i nedorečenosti koja se desila između mene i tebe, Leno, a koja se prenela i na naše roditelje i rodbinu. Sve se dešavalo kao u nekom transu, a ja sam izgubio pamćenje na čitav razgovor i dogovor koji je vladao između svih nas. Prosto mi se blokirao um i kao da sam zaspao, otišao u neku tamu i mrak sa pamćenjem iz kojeg, kad sam se povratio ,video sam da sediš u mojoj sobi, da je tvoja sestra odvezla tvoje roditelje, a da su i moji izašli iz sobe i da smo sami.
Rasplet se neki desio, a da ja nisam bio svestan kakav, osim da mi se činio povoljan po nas, jer si ti bila tu, sedela si na ležaju kraj mene... Zagrlio sam te u pomuraku sobe i nežno te dugo, dugo ljubio u vrat. Ti si samo zamišljeno ćutala.
Šta sam mogao da kažem čitajući ovo pismo, osim da i ja kao životopisac Žigosanog u poslenje vreme imam neke fleš bekove, a imaju ih i ljudi koje poznajem. To je sigurno od mnoštva informacija ili pak od nedostatka nežnosti. To da se nešto dešava u našim glavama, u to nikako nisam mogao da sumnjam. Neka sila nas tera da počinjemo da ličimo jedni na druge kao jaje jajetu. Ili možda grešim, jer poslednjih dana više ni u šta nisam siguran. Osim, naravno, u rukopise iz tajnih dnevnika mojih književnih junaka kojima se eto bavim, a da oni o tome pojma nemaju ili se samo prave, pa me puštaju da radim ovaj mučni deo posla ispisivanja i prepisivanja i objavljivanja njihovih stranica da bi me na kraju kao u Zlim dusima Dostojevskog ili ubili ili naterali da izvršim logičko samoubistva.
Zato ću se potruditi da ispisivanje ovih stranica potraje što duže.
