Bilo je leto predeset i
prve, a mi studenti, puni ambicija, sedimo na klupi pred bioskopom Balkan
i čekamo da se završi popodnevna projekcija filma. Bilo nas je desetak, a
razgovaralo se o svemu i svačemu. Teme su uglavanom bile iz studentskog života.
A onda je jedna koleginica, Herta se zvala, za koju smo znali da je, u Zemunu
za vreme rata, imala kontakte sa ustaškom omladinom, i za koju smo svi znali da
se potajno sastaje sa oficirom Ozne u kasnim noćnim satima, rekla, da za
vreme rata i dok je trajala okupacija, ilegala nije trebala da ubija Nemce, i
da je time samo izazivala njihov gnev i razlog za odmazdu. Kao primer je
pomenula Kragujevac. Rasploženje se iz vedrog pretvorilo u muk. Svi smo
ućutali. Spustili smo glave i nismo imali šta da kažemo. Plašili smo se bilo šta
reći. Znali smo da Herta radi za Oznu. Možda je neka provokacija. A onda
je moj, do tada samo kolega, Sava rekao: A
šta je Švaba tražio u srcu Srbije? Gledala sam ga širom otvorenih očiju.Jedini
je imao hrabrosti da se suprotstavi. Tu mi se prvi put svideo. Posle smo se
odlučili za vezu, brak, uzeli se, a možda i zavoleli. Herta
je ućutala, a mi smo promenili temu. Sava i ja smo proveli pola veka u braku.
Ovo pominjem tek da se ne zaboravi, a i da se zna, da jedan trenutak, da jedna
rečnica nekog mladića može devojci da promeni život.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
