Mnogo je onih što gledaju
a ne vide,
onih što slušaju a ne čuju,
i uvek su puni pitanja
ishitrene radoznalosti
i stalno su spremni da daju
mišljenje o stvarima o kojima
nemaju pojma.
Takav svet, nastavljao je dalje
u svojim beleškama Žigosani,
proizvod je koji je fabrikovala
bivša samoupravna ideologija.
Osećaju se važnim da tumače
sve i svašta, a niučemu se nisu dokazali.
Uvek su bili dobri, pametni i poslušni,
uvek su ocenjivani visokim ocenama,
a ustvari nikada se nisu osim
u prosečnosti ostvarili.
Čak nisu zaslužili da postanu ni književni
junaci.
Njih je i literatura izbegavala, jer su
naizgled bezkonfliktni
i nisu proizvodili ni radnju
ni intrigu,
nisu ni po čemu bili drugačiji.
Mi koji smo talasali,
koji smo bili zaverenici ideje,
koji smo oduvek bili spremni da
"jurišamo na nebo"
i koji smo često padali, imamo
o čemu da govorimo.
Oni su samo bezlična masa
koja nije uspela ni sebe da preispita
već se uvek nalazila zatečena
i govorila kako je vreme u kome žive loše
i nepredvidljivo.
Takvih sam se gnušao u mladosti,
protiv njih sam zajedno sa prijateljima
i napravio zaveru, naivno i mladalački,
verujući da ih mnogu preumniti.
Mnogi od njih su završili visoke škole,
obrazovani su i kultivisani,
oni satima mogu da raspravljaju o tome
da li je čaša do pola puna ili do pola prazna,
oni su taj jalovi metež koji sam prepoznao još
kao student i želeo sam da im kažem
da uzalud sva znanja za koja su dobili
sertifikate, da su ih zapamtili i da ih mogu
reprodukovati.
Oni su samo ništice naspram radosti
besmrtnika kojoj smo mi težili.
To sivilo učenih što često menjaju teze
čini mi se i danas glupim i dosadnim.
Oni su većina, čopor, gomila, masa,
a pritiv njih grupa pojedinaca i
zavreneika je nemoćna,
osim da ih ignoriše i prepušta
da se valjaju u brlogu svojih života
i svojih sudbina.
Nisam mu se suprotstavljao
dok je govorio.
A ne bi mi ni vredelo,
jer kad Žigosani padne u retoričku vatru
on nikoga ne vidi i ne čuje.
Njegovi govori su kao rafalna paljba
gonjena nekim moćnim vulkanom
u njegovim grudima.
a ne vide,
onih što slušaju a ne čuju,
i uvek su puni pitanja
ishitrene radoznalosti
i stalno su spremni da daju
mišljenje o stvarima o kojima
nemaju pojma.
Takav svet, nastavljao je dalje
u svojim beleškama Žigosani,
proizvod je koji je fabrikovala
bivša samoupravna ideologija.
Osećaju se važnim da tumače
sve i svašta, a niučemu se nisu dokazali.
Uvek su bili dobri, pametni i poslušni,
uvek su ocenjivani visokim ocenama,
a ustvari nikada se nisu osim
u prosečnosti ostvarili.
Čak nisu zaslužili da postanu ni književni
junaci.
Njih je i literatura izbegavala, jer su
naizgled bezkonfliktni
i nisu proizvodili ni radnju
ni intrigu,
nisu ni po čemu bili drugačiji.
Mi koji smo talasali,
koji smo bili zaverenici ideje,
koji smo oduvek bili spremni da
"jurišamo na nebo"
i koji smo često padali, imamo
o čemu da govorimo.
Oni su samo bezlična masa
koja nije uspela ni sebe da preispita
već se uvek nalazila zatečena
i govorila kako je vreme u kome žive loše
i nepredvidljivo.
Takvih sam se gnušao u mladosti,
protiv njih sam zajedno sa prijateljima
i napravio zaveru, naivno i mladalački,
verujući da ih mnogu preumniti.
Mnogi od njih su završili visoke škole,
obrazovani su i kultivisani,
oni satima mogu da raspravljaju o tome
da li je čaša do pola puna ili do pola prazna,
oni su taj jalovi metež koji sam prepoznao još
kao student i želeo sam da im kažem
da uzalud sva znanja za koja su dobili
sertifikate, da su ih zapamtili i da ih mogu
reprodukovati.
Oni su samo ništice naspram radosti
besmrtnika kojoj smo mi težili.
To sivilo učenih što često menjaju teze
čini mi se i danas glupim i dosadnim.
Oni su većina, čopor, gomila, masa,
a pritiv njih grupa pojedinaca i
zavreneika je nemoćna,
osim da ih ignoriše i prepušta
da se valjaju u brlogu svojih života
i svojih sudbina.
Nisam mu se suprotstavljao
dok je govorio.
A ne bi mi ni vredelo,
jer kad Žigosani padne u retoričku vatru
on nikoga ne vidi i ne čuje.
Njegovi govori su kao rafalna paljba
gonjena nekim moćnim vulkanom
u njegovim grudima.
