Te miholjske jeseni, pokrivali smo iznova, kao poslušanje za okajanje grehova, crkvu Majke Angeline u Krušedolu. Napolju je bilo toplo, ali nekako, svud oko mene, navlačila se magla koja mi nije dozvoljavala da vidim bilo šta drugo, samo ono što radim. Bilo je nas više mirjana, ali nismo smeli jedni drugima da vidimo lica. Takva je bila igumanova zapovest. Ja nisam pitao za razloge, jer ih je on sigurno bolje znao od mene. Leva nije smela da zna šta daje desna, bilo je jedno od drevnih hrišćanskih pravila koje mi se ovde i u ovom danu činilo tako ispravnim i istinitim. Meni je dopala zapadna strana krova iznad sarkofaga sa moštima Arsenija Čarnojevića trećeg i to mi je činilo veliku čast i radovalo me je, onako istinski i iskreno, jer sam u sebi, intimno, svoj posao doživljavao kao uvertiru za ono što je trebalo da se desi ili sam ja to u mojoj religioznoj uobrazilji, vođen duhom svetim, doživljavao kao nagoveštaj onoga što sudbinski i neminovno treba da se desi. Postavljao sam cigle, letve, izolaciju, biber crep sa lakoćom i umešnošću pravog majstora neimara i kao da sam godinam pre toga samo crkve pokrivao, a usput sam vodio računa da se svaka cigla, svaki crep, svaka sitnica na onome što sam radio savršeno uklopi. Usput sam pojao što me grlo nosi i činilo mi se da imam savršen glas i da pojim neke tropare koje nikada nisam čuo, a koje nikada i nisam mogao da znam napamet, a ja sam ih ipak pojao. Kao da su anđeli Gospodnji kroz mene pojali, a ja radio sa artističkom preciznošću i veštinom. U dvorištu porte čuo sam vrvež od ljudi, a do mene su dopirali glasovi, čuli su se udarci čekića, zvuk testere i svako je, po zvukovima se čulo, nešto radio, ali nikome nisam mogao da vidim lice, već sam kroz izmaglicu samo video da se njihove konture promiču po porti, između hrama i konaka. Jedino je Damaskin sedeo, a njegovo lice i sedu bradu i kosu pod kamilavkom i rizu sam jasno video dok sedi na maloj stolici u hladu stoletnog oraha i vrti palac oko palca, a na krilu mu je bila brojanica sa krstom. Iz daljine sam video po licu da mu je na srcu i u duši misao jača od smrti, ali sam se plašio da to izgovorim. A onda je uperio pogled prema meni i rukom me je pozvao da siđem dole. Kad sam se sišao sa skela i prišao mu, jedanako ponizno i sa kršćenjem, kao što se prilazi svetinji, ponovo je odmahnuo rukom braneći mi da mu prilazim na takav način. A ja sam mu prilazio samo onako kako sam ga doživljavao, mada mi je mnogo puta spominjao u našim popodnevnim, između službe i večernjeg, razgovorima da on sebe doživljava kao jednog od najgrešnijih kaluđera na celom svetu. Ponudio me je čašom mladog crnog vina iz olbe koja je stojala kraj njegovod kolena. Probaj da vidiš da li će biti dobro za manastirsku slavu, a onda idi u podrum da vidiš kako ga kaluđeri otaču u staklene olbe, a potom mi reci ono što si video. Primio sam vino bez pogovora napio i krenuo ka podrumu da izvršim poslušanje. Još mi je dodao da je mlado vino u buradima pomešano sa nekoliko boca osvećenog vina koje je pokoni patrijarh Čarnojević osvetio još 1710. godine i ostavio ga u nekoliko voskom začepljenih krčaga u temelju crkve sa zapadne stane, baš na mestu gde se sada nalazi njegov sarkofag. Prilikom sečenja zidova i izvlačenja vlage u hramu, ćupovi su nađeni i pomešani su sa ovogodišnjim mladim vinom, a beleška koja je govorila o osvećenju sa pečatom je stavljena u manastirsku riznicu. To je čudo Božije, mladiću, govorio mi je Damaskin, blaženopočivši patrijarh je na sve mislio. Jer dve godine docnije će ga Kolonić otrovati u Beču.
Nisam mogao da verujem, a u sebi sam se potajno radovao, jer je i osvećeno vino govorilo tome u prilog da pokojnog patrijarha Čarnojevića crkva treba da kanonizuje u sveca. Nisam imao jasne predstave i razloge zašto to treba da se učini, ali sam jednostavno tako intimno osećao.
Otišao sam do podruma konaka, a kad tamo na vratima, bio je čitav red, sad sam već jasno video, ljudi. Bili su obučeni u svečana odela i svako od njih je u ruci imao glogovi čobanski štap. Prvi kojeg sam poznao bio je predsednik Matice srpske, a odmah do njega i nekoliko drugih Matičinih časnika, a pored njih i nekoliko veoma uglednih profesora sa filozofskog fakulteta, a pored njih nekoliko direktora naznačajnih nacionalnih institucija iz Beograda, a onda, tu su bili i ministar kulture zajedno sa svojim sekretarima i podsekretarima. To me je u prvi mah malo začudilo, a onda mi je odmah na pamet pala jedna rečenica koju je jednom prilikom, promovišući knjiigu o mitropoliji karlovačkoj, predsednik rekao: Ja nisam dostojan da govorim o svetinjama, ali je zato Marica srpska dostojna. Nisam se javio ni njemu ni ostalim časnicima, već sam prošao pored njih u podrum, gde je krupni kaluđer po imeni Sava sa velikom tikvenom nategačom vadio vino iz bureta i sipao ga u olbu, a kraj njega je jedan suvonjavi monah po imenu Miron davo svakom od časnika po jednu malu čašu od deci vina da ga kuša, proba i popije. Kako bi popili čašu sa vinom, časnici su se krstili desnom rukom, dok su levom držali glogovi čobanski štap, a onda prolazili kroz istočna vrata izvan manastira na poljanče sa stogodišnjim borovima, gde je u tome času paslo jedno stado ovaca. Čopor je mirno pasao sočnu zelenu travu, a časnici su, kako je koji izlazio iz podruma konaka, stojali sa strane i činilo mi se čuvali ih, držeći obema rukama čobanski štap, koji je pravio malena udubljenja na mekoj travi. Ništa mi od svega toga nije bilo jasno i čitava ta degustacija, od strane patrijarha osvećenog, vina ljudi koji su uglavnom vodili naše nacionalne intitucije kulture i njihov odlazak u park sa druge strane konaka da čuvaju svi zajedno jedan čopor ovaca koje su i dalje mirno pasle. Ali to što mi ništa nije bilo jasno nije značilo da treba da iskažem svoju ljubopitivost na običan i racionalan način. Vratio sam se kod Damaskina, opet ne javljajući se nikome od prisutnih, da ga izvestim o onome što sam video. Tiho i poverljivo sam ispričao čitav događaj. Ništa mi nije odgovorio, već je samo mudrački klimnuo glavom, prekrstio se i nastavio da vrti palac oko palca. Nema sumnje da je bio zadovoljan mojim izveštajem. A ja više ništa nisam pitao, već sam se žurno uputio ka skelama da mi ne odlete zajedno sa odlazećim danom, a moja zapadna strana crkve još nije do kraja pokrivena. Ja sam u ovom danu imao zadatak da, pored pokrivanja desne strane hrama, igumanu Damaskinu prenesem ono što je on tako dobro znao: da časnici naših nacionalnih i kulturnih intitucija revnosno, posle pričešća, treniraju kako da zajedno sačuvaju maleno stado ovaca da se napase sočne trave da bi jednoga dana to znanje preneli u nacionalne institucije i u nacionalnu kulturu. A ja sam uzeo sebi slobodu da vam sve ovo prepričam kao lični doživljaj. Bog mi je svedok.
