Večeras mi stiže vest da je moj junak iz priče koju još nisam napisao nestao. Nemogiće, pomislim u sebi i krenem da ga tražim. Prvo sam otišao do krčme ne bi li ga tamo našao sa Master pivom u ruci kako sedi kraj peći i greje se. Kad tamo, nema ga. Potom obiđem celo selo autom, da se nije možda našao pod nekim pendžerom devojačkim da peva sa tamburašima serenadu. Nema ga ni tamo. Onda obiđem ostale kafiće da vidim da se nije tamo negde u neko društvo prišanačio, kako on to već ume, ali ni tamo ga nema. Ne vredi mi da ga zovem na mobilni, jer ga nema, a ne vredi ni da ga zovem na stabilni, ni takav telefon nema. Odem do njegove kuće, ni tamo ne gori svetlo i ne dimi se odžak. A njemu je struja isključena već deset poslednjih godina. Da se nije možda oženio, pomislim, ali to je nemoguće jer nije ni devojku imao. Da nije možda kod rodbine otišao i nazovem nekoliko njegovih rođaka, a oni kažu nema ga. Možda ga je policija uhapsila i poslala u pritvor, pomislim i odmah nazovem policijsku stanicu, a oni mi odgovore da, osim nekoliko pijanaca, nemaju nikoga, a nisu ni videli osobu o kojoj govorim. A onda mi jedan stari čovek na ulici kaže: "Pa možda je tvoj junak u bolnici ili je umro". Tu se presečem i naljutim da gospodina. I onako mu junački odbrusim: "Gospodine, junaci nikada ne umiru". I krenem da tražim dalje.
