- Svaki čovek ima, kao u igri karata, svoje adute, a to su ljudi koji su moćniji od tebe, koji na društvenoj lestvici višlje stoje i koji ti mogu pomoći. U nekoj nuždi i muci njihova pomoć može puno da znači, dok je to za njih da ti učine usputna sitnica. Aduti se neguju i nikada se ne troše bez velike nevolje. Oni i sami imaju određenu količinu pozitivne energije i naklonosti za tebe i ako je često koristiš i za svaku sitnicu cimaš, ta energija se potroši i preobrazi se tvoje učestalo traženje pomoći u dosadu i smaranje. Zato, Radovane, zapamti - govorio mi je jedne letnje noći pre trideset i više godina pokojni Vujica Rešin Tucić, dok smo sedeli na terasi moje kućice u Krušedolu ukraj manastira i pili iz velikih šolja kafu bez šećera:
- Ne pucaj topovima tamo gde su prangije dovoljne!
Vujica se u to vreme izjašnjavao kao ateist u skladu sa levičarskim idejama koje je zastupao, ali je u sebi, kako se to docnije otkrilo, pred kraj njegovog života, tajno čuvao i voleo Hrista. Prošlo je od tada više od trideset godina, a večeras, dok sam pred kapelom kraj groblja pratio na poslednji počinak mog komšiju Milana Đukičina, pao mi je na pamet taj razgovor sa pokojnim Vujicom. Kako godine prolaze sve više ljudi koji su mi dragi i koje sam voleo se sele na onaj svet. Oni sa sobom odnose i deo mog života koji smo zajednički proživeli. Moj svet postaje sve siromašniji i siromašniji za one delove života koje su meni dragi ljudi sa sobom u grob u nepovrat odneli. Ostaje mi samo da beleženjem sačuvam sećanje na njih i da bar koliko na papiru produžim trajanje kako mog tako i njihovih života. Inače, moj najači adut u životu je Gospod i ja se trudim sledeći Vujičin nauk da njegovo ime nikada ne uzimam u usta bez jakog i važnog razloga.
- Ne pucaj topovima tamo gde su prangije dovoljne!
Vujica se u to vreme izjašnjavao kao ateist u skladu sa levičarskim idejama koje je zastupao, ali je u sebi, kako se to docnije otkrilo, pred kraj njegovog života, tajno čuvao i voleo Hrista. Prošlo je od tada više od trideset godina, a večeras, dok sam pred kapelom kraj groblja pratio na poslednji počinak mog komšiju Milana Đukičina, pao mi je na pamet taj razgovor sa pokojnim Vujicom. Kako godine prolaze sve više ljudi koji su mi dragi i koje sam voleo se sele na onaj svet. Oni sa sobom odnose i deo mog života koji smo zajednički proživeli. Moj svet postaje sve siromašniji i siromašniji za one delove života koje su meni dragi ljudi sa sobom u grob u nepovrat odneli. Ostaje mi samo da beleženjem sačuvam sećanje na njih i da bar koliko na papiru produžim trajanje kako mog tako i njihovih života. Inače, moj najači adut u životu je Gospod i ja se trudim sledeći Vujičin nauk da njegovo ime nikada ne uzimam u usta bez jakog i važnog razloga.
