Na dočeku pesničke Nove godine u jednom gradu, jedne zime, sreli se profesor i akademik u nastajanju i pevaljka, pesnikinja i starleta u ostavci. Akademik koji to nije, divio se starletinim pesmama. A ona je žmirkala i primećivala da je primećuju. Veče je bilo sklono bludu i razvratu, ali ga nije bilo, čak ni u obrisima. Jedino je pojačalo mikrofoniralo često i obilno kao parna lokomotiva pred ponoćni polazak na stanici u nekom pustinjskom gradu. Ostali pesnici i pesnikinje su se divili jedni drugima, aplaudirali i grlili se onako nežno i prijateljski pri svakom susretu kao stari znanci. Pesme su ih spojile, a Nova godina što dolazi dala im je nadu kako će već iduće godine svi postati klasici. "A ustvari, ništa od njih, ništa od svih nas", brundao je sebi u bradu akademik koji to nije, šofer, potajni pesnik u pokušaju, "Sve će to u Novoj godini biti još besramnije i gluplje. Samo ću ja ostati isti i za nijansu veseliji spoznajom da je sve već i unapred propalo."
Beležnik ove krake storije nije govorio ništa, samo je beležio, beležio dok nije pao u duboki san.
