Na vest o smrti Kemala Montena

To što još uvek postojim kao svedok jednoga vremena, samo je dar Božiji koji svakodnevno trošim bez razmišljanja da se rezerve tanje, a da se moj susret sa licem Gospodnjim približava iz dana u dan.

Da bi moje svedočanstvo imalo smisla i da me zaborav ne bi ophrvao, rešio sam sve da zapisujem. Danas beležim refleksiju emocije koja me prati gotovo pola veka od kako sam se susreo sa ljubavnim pesmama Kemala Montena.

Njegove pesme su u meni probudile i otkrile prva istinska osećanja koja sam prepoznao, dok sam ih kao klinac u kratkim pantalonama, jednog letnjeg predvečerja, slušao u seoskom parku pod stoletnim hrastom kraj klupe sa zvučnikom. 

Te emocije su bile nalik na blagu nesvesticu i onda, kao i danas, su me pozivale na onu unutrašnju avanturu srca kad se žudnja za radošću beskonačnog počela u meni rasplamsavati i otvarati mi vrata percepcije iza kojih se nalazila ona kosmička, božanska i vasionska ljubav kojoj sam ja intimno osećao da težim, a da su Kemalove pesme za to samo bile podsticaj.

Malo i gotovo nikada me nije interesovala njegova lična i profesionalna biografija, jer sam i sebe i njega prepoznao u njegovim pesmama i to mi je oduvek bilo dovoljno.

https://www.youtube.com/watch?v=XJLyNQgUPes&app=desktop