U vremenima dok sam intelektualno rastao i stasavao po lektiri koja je nuđena, pripadao sam jednim svojim malenim delom generaciji pisaca koji su stasavali krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. I tada sam se osećao neispunjenim dovoljno i osećao sam se kao peti točak u kolima. Mnogo toga mi nije bilo jasno kod mene samog u mom vastitom unutrašnjem nesavršenstvu i želji da prevladam to stanje beskrajnog nespokojstva i neuklapanja u klasične trendove književnog odrastanja i stasavanja. Za razliku od mene, moji prijatelji iz genracije su se veoma lako, gotovo đački uklapali u sve ono što im se nudulo, a i sami su često uzimali inicijativu. Ja sam ih posmatrao i podržavao spolja kao što se podržava nešto iznuđeno i površno, onako bez prave strasti i bez punine duhovne i emotivne snage koju sam ja mogao dati. Nikada nisam umeo biti dobar i revnosan đak. Sumnjao sam u sve i svakoga, a ponajviše u sebe samog. Sve je bilo predmetom preispitivanja, merenja, a pogotovu prihvatanje ili ne prihvatanje određenih poetika. Moja tuga je bila beskrajna, a moja samoća vasionska u tim godinama. Od književnosti sam tražio ono što i danas tražim, a to je da me svaka izgovorena reč trese od temena do tabana i da ima duboku vezu sa mojim doživljajem sveta, a naravno i mene u tome svetu koji me na svoj unapred zadati način okružuje. Nisam mogao da uđem ni u jedan obrazac, ni u jednu grupu da se u njemu ili njoj osećam dobro i lagodno. Da se osećam kao svoj na svome. Sa jedne strane su stojali zahtevi modernih poetika, a sa druge strane su stojali moji unutrašnji zahtevi. Oni veoma često nisu bili kompatibilni. Književna periodika onoga vremena je bila uglavnom podeljena na na poetike određenih umetničkih formalnih ili pak neformalnih grupa. Ja nisam izgleda umeo da se dobro grupišem, a kao samotnjak uvek sam osećao da u svojoj polivalentnoj prirodi nosim daleko više poetika od onoga što se tada kao model nudilo. Za mene je književnost život za sebe i svet za sebe, ali nikako svet koji treba da se stvara po dirigentskim palicama određenih teorija koje su tada počele da postaju dominantne i koje su čitavu moju ondašnju generaciju pokrenule da pođu na juriš na akademska zvanja i posle docnije da krenu na osvajanje nagrada da bi poslednji juriš učinili na institucije gde su tražili svoja počasna mesta kao neko ko to zaslužuje i kome to priopada. Ja sa bio na sasvim drugoj strani. Teorije su me zanimale u onoj meri koliko su mogle da mi daju potvrde mojih unutrašnjih stremljenja i impulsa. One su zajedno sa filozofijama koje sam poroučavao i kojima sam se bavio verujući da ću pronaći odgovore na moje duboke unutrašnje nesklade i upitanosti, kao i moju želju da dođem do moje literature, dakle da dođem do mojih knjiga u kojim bi se sve te neravnine izglačale i dale mi jasnu i kvalitetnu sliku o onom mom najdubljem i najintimnijem pitanju: šta ja očekujem od književnosti i šta književnost može očekivati od mene. Zato sam odlučio, shvativši da se akademizirana literatura odmetnula od života, koju ju je i dao, da bude njegov surogat, da jurnem u život i da se živući kroz različite egzistencijalne etape, koje su se često prelivale jedna u drugu, na osnovu onoga što je prošlo kroz mene, stvaram jednu svoju književnost, a ujedno i da otvorim jednu stranicu moje nove filozofije života. Dugo godina mi to nije bilo jasno. Živuci stihijski često i iracionalno vođen nekim dubokim instiktom za preživljavanje i za opstanak među ljudima, otkrivao sam u početku da su moji krugovi nedovoljno orginalni i da mi uvek nešto nedostaje, ali sam uporno vođen nekim unutrašnjim božijim promislom nastavljao dalje. Kako su godine prolazile, kako sam sve više i više stranica ispisivao shvatao sam da sam sve usamljeniji, da sam sve orginalniji, sve autentičniji, da sam orignal i da su mnogi oko mene samo simulirali, plagirali istinsku književnost, koju su podupirali akademskim potpisima i titulama i raznim permutacijama teorijskih znaja, kao bi sve to dobilo patinu, kako bi bilo dobro ušemljeno i uklopljenu u književnu istoriju, koju, kao i u politici, stvaraju uglavnom oni koji su na vlasti. I to što sam otkrio da sam orginal nije mi bilo dovoljno, jer sam video da me genracija, ta koja drži književni monopol, i ne primećuje. Jednostavno me ignorišu. Vide u meni sve moje živote koje sam imao, ali ne vide literaturu koju stvaram. To je naravno u početku i meni bilo teško da shvatim, ali sam vremenom uvideo da mi i ne preostaje ništa drugo do da nastavim da stvaram uporno i iskreno kako bih dao sebi šansu da se ostvarim, baš onako istinski i do kraja, uprkos provincijskoj ignoraciji mojih savremenika. Shvatio sam da postoji više istorija i da se sve one, mislim na književne istorije, tokom decenija i vekova slivaju u jednu.
