Napolju je vejavica, već treći dan. Provetravam sobu jutrom, od noćne topline. Treba mi vazduha. Za misao mi treba vazduha svežeg i čistog. Makar i onog sa snežnim pahuljama što vlaže i lepe se po licu. Reči su se poslednjih dana povukle duboko u lavirinte i vrtače duše. Kao da sam zaboravio da govorim pred sobom u tišini i jutarnjoj osami. Već nekoliko dana ne mogu da iskažem ono što me omamljuje čineći prazninu u ustima nepodnošljivom. Kao da sam usudom vezan za neku podzemnu špilju iz koje ne mogu da maknem napolje. Koja mi ne dozvoljava da ponovo doživim sebe u svetu i među ljudima onako obično, normalno i prostodušno, nekako u prolazu kad se sa njima srećem. Postao sam zatočenik ćutnje koja ne znači ništa. Ćutnje bez smisla. Ćutnje u praznini što bolno ječi, ali bez glasa. Samo joj se vidi ropac, kao samrtni, na licu. Opisati unutrašnja osećanja ništavila bilo je nemoguće svih ovih dana. Mada ne mislim da je moje biće toliko vezano za spoljašnje promene i da one utiču na njega. Ono je pre svega vezano za tišinu koja je posledica dugo potiskivane želje da pokažem potrebu za svežom i moćnom emocijom, onom koja bi me oživela. Koja bi razvezala čvorove moga jezika. Učinila me podnošljivim i poželjnim samom sebi kao sagovornikom.
