Kad se probudio, Petar Petrović je shvatio da napolju pada sneg, da mu je soba topla uprkos nedostatku ogreva i fijukanju vetra, a da je sanjao da više nije ono što je, carski savetnik u Petrovgradu za pitanje anarhista. Postao je obični prostodušni građanin što u kućnom penjoaru greje ruke kraj velike kaljeve peći i puši svoju već treću od rane zore lulu. U toploj sobi, samoći jutarnjih sati zaboravljaju se, dok je napolju još mrak, sve privilegije iz svakodnevnog života. Zaboravio je i revolucionare koje je prethodnih dana tako pomno putem policijskih izveštaja pratio. A i što bi ih pamtio u slatkoći čavrljanja sa samim sobom. To je privilegija koju nije odavno sebi bio u prilici da priušti. On je kontrolisao i pratio mnoge ljude, još veći broj ljudi je kontrolisao i pratio kako njega tako i njegov analitički rad. Petar Petrović je tog jutra, tridesetog decembra hiljadu devetsto trinaeste godine, nakon prosvetljenja u snu, nasuo sebi čaj iz kipućeg samovara, zapalio je četvrtu lulu i dok se miris duvana mešao sa mirisom toplog čaja, pogledao se značajno u velikom ogledalu, usput je pogladio žute i podštucane brkove i kao na svečanoj tribini je saopštio jasno i glasno, kao da je skinuo neku ogromnu moru sa duše, "Lepo je i odveć da bi bilo stvarno".
