Kad čovek nema
šta da radi u poznim godinama i nema mu druge do da se svađa sa ženom. Tako je,
sećam se, bilo i sa mojim ocem i majkom. Kad smo se mi razišli iz kuće i kad su
ostali sami da žive i kad su postali upućeni jedno na drugo, najednom se u njih
uvukla neka razdražujuća energija kojom su jedno drugo počeli da razaraju.
Nisam bio
siguran odakle ona dolazi i nije mi bilo jasno otkuda to, ali da su se svađali,
svađali su se. Ja sam mislio da će oni pod starost biti u prilici da se više
posvete jedno drugom i da kroz pozitivnu energiju daju jedno dugom do znanja da
je ljubav jedino što im je u starosti ostalo. Desilo se, medjutim, suprotno: oni
su, izgleda, jedno drugom sve svoje priče ispričali.
Mane ovog drugog su im bile preblizu i na oku da bi pokušali vlastite da
prevaziđu. Svađali su se od ranog jutra, do kasne večeri. Nisu postojali
vremenski intervali kad su bili sami, a da se ne posvađaju. Jedino kad je bilo
nekoga u kući i kad su imali neke obaveze koje su im se činile veće i važnije
od njihovih međusobnih zađevica, prestajali su.
Primetio sam, zatim, da se slične svađe dešavaju u mome komšiluku, pa kod
mojih rođaka, pa kod rođakovih rođaka. To me je uplašilo i rešio sam da se ne
ženim. Nije da mi se žene nisu sviđale i da ih nisam obožavao, ali to sam činio
samo izdaleka. Sad sam dovoljno star i iskusan da vidim kako se i moji
prijatelji i moje komšije i moji rođaci svađaju. Brak znači trpljenje i svađu.
Tako sam shvatio, a i zašto da se ženim kad ću svakako u starosti da zamrzim
ženu.
To mi i nije
strašno, to sam već nekako mogao da podnesem, ali ako bi ona zamrzila mene, to
već nikako ne bih mogao da podnosim, onako učestalo kako se to čini u drugim
brakovima koje sam viđao.
Dakle, nisam se
i neću se ženiti, a i što bih to činio kad sam razmenio sedmu banku. I ovako je
prošao vek, a i ne svađam se i ne mrzim onu koju sam u mladosti voleo.
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
