Borisa Marića sam pre nekoliko godina upoznao na
fejsu, povremeno i sporadično sam pratio njegovo pisanje i objavljivanje pesama
na fejsbuk profilu i pored mnoštva fotografija i postova na mreži, sve te
informacije sam shvatao kao veoma korisne, ali i šture, u odnosu na ono što Boris
piše. Rukopis knjige Uvod u san je njegovo
pesničko Vjeruju trenutka i
autoportret njegove tajnoćute i mnogolike duše.
Naša određenja prema životu su uglavnom proizvod
nužnih okolnosti koje su se sveprisustvom i determinizmom nametnula i diktiraju
svakodnevicu, koja nas presnoćom, nelogičnostima, nemoralom i ludilom iz dana u
dan pritišće, steže, davi i guši pomisao da smislenije, kreativnije i radosnije
iživimo život koji smo osvojili samim začećem u majčinoj utrobi, u blaženom
polusnu iz kog smo se rođenjem probudili i zaplakali nad prizorom koji nam je
bio nepoznat i stran, a koji se trudio da nam se na svaki način dopadne.
Pristali smo na život tumarajući po njemu od tog
prvog našeg krika ohole radosti i nezadovoljstva buđenjem i prelaskom iz
ugodnog i bezbrižnog stanja sna u trenutak kad nam se probudila svest i i prvi
opažaji, videli smo ljude, osetili smo svet, pojavili smo se kao novi život u
jednom životu sa kojim ćemo se docnije kroz čitavo postojanje rveti sa željom
da stvorimo sebi ugođaj kakav smo kao fetus imali na prapočetku, kad smo se
beležili i pamtili kodovima i podsvešću, a kad nas ništa nije doticalo, jer smo
bili zaštićeni božanskim telom i utrobom naše majke na zemlji, praroditeljkom
svakolikog života.
Proces odrastanja i osamostaljivanja kroz život
je bio veselo bolan, jer smo se uvek otiskivali emocijama prema pučini
radosti sa željom da mirno i bezbrižno tako oradošćeni plovimo ka pučini
vlastite večnosti, ali su nas struje ispletene društvenim i socijalnim okolnostima
vraćale na obale muke, tuge i bola za koje smo tražili puta, načina i
mogućnosti da ih prevladamo. Iskušenja kroz koja smo prolazili, između pučine
radosti kojoj smo težili i obala i litica bola u kojima smo se nalazili, bili su
samo testovi Tvorca vaseljene koje nam je on davao, tek da osetimo da živimo,
da postojimo, a da se ono vrednije, božansko, nadnaravno i večno ima zaslužiti.
Spoznaja tih iskustava i naša vlastita nemoć da im se do kraja odupremo i da
ovladamo svojim malenim životnim činom je uvod u postojanje potrebe da pišemo i
da stvaranjem pomognemo svome pamćenju kako bi prenebregli zamke koje nam se u
moćnim strujama življenja svakodnevno nameću.
Pisanjem smo otkrili da je naša svest mala, da je
naša logika kratkog daha i da se često sudaramo sa apsurdom, koji je neizbežna
potka svih naših stremljenja. Onda smo otkrili da nam je Bog dao san kao mogućnost
da, oslobođeni svih fizičkih, društvenih i svesnih zapreka, najednom otvorimo
vrata vlastitog beskraja u kome naš čun plovi na pučini, a da ga mi iracionalnom
voljom vodimo nesvakidašnjim prostranstvima, baš onako spokonji i bezbrižni kao
kad smo bili u majčinoj utrobi, gde svako buđenje predstavlja za nas šok i nudi
nam se kao stvarnost koja je prepuna rebusa i jednačina koje moramo intelektualnim
usavršavanjem rešiti kako bismo uopšte mogli biti čovek među ljudima.
Knjiga koja je pred tobom, poštovani čitaoče, Uvod u san otvara od samog naslova
mnoštvo pitanja i daje nam zadatak da na njih tražimo, uprežući sve naše
inteligibilne snage, odgovor.
Od uvodne pesme koja nosi naziv Oneirologija (koja san definiše kao
mnoštvo slika, zvukova, boja, maštanja, osećanja koja se pojavljiju tokom
spavanja) gde otkrivamo „Čovjek spava i sanjari stidljivo neku drugu udobniju
prošlost” – tu nam Boris daje zadatak da zajedno sa njegovim junakom, koji može
biti njegov alter ego, a i ne mora, otvorimo pored pesnikove i vlastitu Pandorinu kutiju iz koje treba sanjarenjem
da otkrijemo drugačiju prošlost. I već na samom početku ulazimo u ono što se
zove preispitivanje vlastitog života i proživljenog sa željom da otkrijemo zablude
i da spoznamo greške kojima smo se u životu, nedovoljno analizirajući ih,
posvetili, a ujedno i da promislimo kakav bi nam bio život da smo ih na vreme
otkrili i da smo mogli da ih zaobiđemo, a time zaobiđemo i eventualni bol koji
nam one proizvode, a odsustvo bola je znak da smo se našim životnim čunom
otisnuli na pučinu radosti i da je daleko iza nas dosada što raste u mahunama,
kako nam to govori pesnik.
Pesme u knjizi Uvod u san su pisane slobodnim stihom i obiluju mnoštvom prelepih i
neobičnih pesničkih slika i daju čitaocu mogućnost da uživa u prelivanjima boja,
mirisa, ukusa, da oseti melodiju, jer su njegovi stihovi pisani kratkom metru i
imaju svojevrsni ritam, koji je čak na trenutke pevljiv, uprkos tome što autor
izbegava rimu i sva ona stilska sredstva koja su karakteristična za pevanje u
vremenu moderne.
Neko je davno rekao da ako se u knjizi poezije
nađe samo jedan stih koji je snažan i koji će svojom energijom, lepotom i
mudrošću nadživeti vreme u kom je nastao, pesnik se imao „rašta i roditi”. Kod
našeg autora imamo mnogo takvih stihova, a napomenuću samo neke: „Dalekovodi
razapeti kao štrik za veš u kojima je sahranjen dvadeseti vek” iz pesme Tesla, ili „Astronomi su uvjek na putu
da pronođu tvog Boga kako hoda po slomljenom staklu” iz pesme Velika depresija. Dalje kaže „Jer se
potražnja za smislom javlja kao potreba za ženom” u pesmi Kvar, ili „U crnoj hronici na prvim stranama mi ližemo slike ljudi
sa ranama” iz pesme Nesporno.
Kao jedan od prvih čitača ove knjige, ne bih
želeo da vam knjigu prepričavam, već da vam je, poštovani čitaoci, preporučim i
da vam kažem da druženje sa stihovima Borisa Marića nije uzalud potrošeno
vreme.
Dakle, mnogo se neobičnih, nesvakidašnjih, može
se reći, antologijskih stihova može naći u ovoj knjizi koja je pripremana, prema
rečima autora, za san koji može biti prekognicijski, koji nam može otvoriti
vrata nove pecepcije i novog viđenja, kako junaka ove nevelike knjige, tako i
nas samih, koji se često na putu traženja sopstvenih unutrašnjih oboženih
vrednosti negde zagubimo na stramputici i u šipražju policentrične i urušenih
vrednosti stvarnosti.
Čitajte Uvod
u san Borisa Marića, čitajte sebe.
