Uvek
kad se povede reč o prvim knjigama pesama, kao urednik osetim dvojako
uzbuđenje. Prvo, jer se od novog i javnosti nepoznatog autora očekuje
otkrovenje talenta i autentične
poetske energije koja stremi da se uzdigne u nebesa. A drugo, jer je
svaki novi pesnik potencijalni pesnički genije koji objavljivanjem prve knjige
otvara svoj pesnički svet i preliva ga u beskrajnu reku književnosti.
„Užas
koji prija” je prva knjiga pesama Vladimira Bajića koja je, vidi se, dugo
nastajala u pesničkoj intimi i bez svesti da će baš sada i u ovom obliku biti
objavljena. Pesme koje nalazimo u njoj su pesnikovi lični biseri koji su
skrivani od očiju javnosti i koje je čitao veoma mali broj ljudi.
„Tih
kao žal za umrlim gromom”, autor nas vodi kroz pesme i čitavu knjigu svojim
svetom i otkriva nam istine i spoznaje, nadanja, razočarenje i ushićenja pesničkog
subjekta. Pesme u ovoj knjizi pisane su uglavnom slobodnim stihom, a autor
povremeno dodaje rimu, tako da osećamo melodičnost treperavih slika i
raspoloženja kroz koja junak, tragajući za svojoj animom, prolazi.
Nema
sumnje da se pred nama nalazi knjiga mladog i veoma talentovanog pesnika koji
će tek ovom prilikom, jednom za svagda, stupiti na srpsku književnu scenu.
Vladimir
Bajić je pesnik žara, mladosti i nadahnuća. On nam jednako lepo i iskreno peva
i u slobodnom i u vezanom stihu. Njegova poezija je satkana od vatre i nemira,
od želje da se nađe most, koji ova poezija u neku ruku i jeste, između
stvarnosti i sna, između lepog i ružnog, između doborog i lošeg, raja i pakla,
umetnosti i života. Vladimir svoje unutrašnje bure i previranja ispisuje
jezikom čistim i ekspresivnim. On ponekad lamentira nad naopakošću sveta u kome
živimo, sveta koji uglavnom ne razume našu potrebu da se stopimo sa njim, ali nikako
ne sami, već sa animom, koja je stvarna koliko je i snoviđenje.
Ova
knjiga odiše melodičnim trubadurskim emotivnim tonom. Ona je savremena i u trendu
jednako koliko može i arhaično da zvuči. Vladimir Bajić dolazi na srpsku
književnu scenu kao jedno novoromatičarsko osveženje koje ponovo u prvi plan
stavlja ljubljenu dragu, animu, koja je zvezda vodilja, lepa i nedostižna na
trenutak, koja je večna i koja je „užas koji prija”.
