Bilo je kasno jesenje veče osamdeset i prve. Običan utorak u hotelu Putnik. Muzika pod upravom mešter Pište svirala je uvodne numere kako je to obično bivalo u onom vremenu po hotelima dok se čekalo da se sakupe gosti. Za stolom smo sedeli pokojni Rade Tomić, pesnik i tada urednik rubrike poezije u Glasu omladine i lektor u Dnevniku, i ja. Popili smo po jedno piće i vodili razgovore o poeziji. Rade je govorio o Bretonu i nadrealistima. O svom boravku kod žene u Francuskoj. Ja sam ga kao dvadeset trogodišnji student književnosti slušao i prosto upijao svaku njegovu reč. Govorio mi je i o svojim knjigama pesama, o svom druženju sa liberalima koji su na Titovu inicijativu smenjeni i skinuti sa vlasti, i sve te priče bile su za mene kao da se suočavam sa istorijom o kojoj ništa do tada nisam znao, a nisam ni bio u prilici da o tome nešto pročitam.
A onda se u jednom trenutku pojaviše moji prijatelji i boemi iz mog sela: Karlo, Apuka i Steva Šijak. Došli su u Novi Sad da se malo provedu. Apuka je dobio platu i regres, jer je tada radio u zadruzi, Steva Šijak je, takođe, doneo dve svoje plate koje je kao kelner zaradio na moru, a Karlo je imao ušteđevinu koju je zaradio crtajući po Jadranskoj obali deci turista portrete. I kako su me videli kroz izlog da sedim u hotelu Putnik, odmah su ušli unutra. Veselo smo se pozdravili, a oni su se upoznali sa Radetom koji im je rekao da je jedno vreme radio na Sokolcu u Novom Bečeju i da je poslom dolazio u Novo Miloševo. Oni su pozvali kelenere i poručili dupla pića, a hotel je bio poluprazan. Apuka je odmah pozvao muziku.
Te večeri je bilo mnogo pića, hrane, alkohola i pesme, a onda je mešter Pišta, na zahtev Radeta Tomića, počeo da svira Sonju koja je, čini mi se, bila u obradi Duška Kostića, pevača koji je u vremenu sedamdesetih politički stradao zbog nacionalizma i nekoliko godina čak proveo u zatvoru u Požarevcu. Mešter Pišta je zasvirao Sonju, svi smo bili podnapiti, nujni i onako romantičarski i boemski zaneseni, svako u patnji za nekom svojom bivšom ljubavi, a pesma je dramatikom i majstor Pištinim maestralnim izvođenjem i pevanjem izgledala kao čista prefinjena emocija ljubavi koja nas je sve omađijala. Pesmu smo poručivali nekoliko puta uzastopce. Apuka je na tu pesmu kitio muzičare crvenim novčanicama, Šijak se rastužio, Karlo je zamišljeno sedeo, ja sam na trenuke zaplakao, dok je Rade utonuo u neku svoju strašnu tugu i tišinu i samo pušio cigretu za cigaretom.
U jednom trenutku, palo mi je na pamet da je i moj prijatelj Ljubomir Bata Kojić voleo tu pesmu. On je čuveni fotograf i slikar, voleo je boemiju i bemski život, ali često nije bio u prilici da ga zbog zdravstvenih stanja upražnjava. Setivši se, zamolio sam telefon od šefa sale i nazvao Batu, a bila je već prošla ponoć, da čuje preko telefona maestralno izvođenje mešter Pište... Bata je bio prijatno iznenađen, a docnije smo se godinama šalili na temu ponoćnog telefonskog koncerta iz hotela Putnik u Novom Sadu.
A onda se u jednom trenutku pojaviše moji prijatelji i boemi iz mog sela: Karlo, Apuka i Steva Šijak. Došli su u Novi Sad da se malo provedu. Apuka je dobio platu i regres, jer je tada radio u zadruzi, Steva Šijak je, takođe, doneo dve svoje plate koje je kao kelner zaradio na moru, a Karlo je imao ušteđevinu koju je zaradio crtajući po Jadranskoj obali deci turista portrete. I kako su me videli kroz izlog da sedim u hotelu Putnik, odmah su ušli unutra. Veselo smo se pozdravili, a oni su se upoznali sa Radetom koji im je rekao da je jedno vreme radio na Sokolcu u Novom Bečeju i da je poslom dolazio u Novo Miloševo. Oni su pozvali kelenere i poručili dupla pića, a hotel je bio poluprazan. Apuka je odmah pozvao muziku.
Te večeri je bilo mnogo pića, hrane, alkohola i pesme, a onda je mešter Pišta, na zahtev Radeta Tomića, počeo da svira Sonju koja je, čini mi se, bila u obradi Duška Kostića, pevača koji je u vremenu sedamdesetih politički stradao zbog nacionalizma i nekoliko godina čak proveo u zatvoru u Požarevcu. Mešter Pišta je zasvirao Sonju, svi smo bili podnapiti, nujni i onako romantičarski i boemski zaneseni, svako u patnji za nekom svojom bivšom ljubavi, a pesma je dramatikom i majstor Pištinim maestralnim izvođenjem i pevanjem izgledala kao čista prefinjena emocija ljubavi koja nas je sve omađijala. Pesmu smo poručivali nekoliko puta uzastopce. Apuka je na tu pesmu kitio muzičare crvenim novčanicama, Šijak se rastužio, Karlo je zamišljeno sedeo, ja sam na trenuke zaplakao, dok je Rade utonuo u neku svoju strašnu tugu i tišinu i samo pušio cigretu za cigaretom.
U jednom trenutku, palo mi je na pamet da je i moj prijatelj Ljubomir Bata Kojić voleo tu pesmu. On je čuveni fotograf i slikar, voleo je boemiju i bemski život, ali često nije bio u prilici da ga zbog zdravstvenih stanja upražnjava. Setivši se, zamolio sam telefon od šefa sale i nazvao Batu, a bila je već prošla ponoć, da čuje preko telefona maestralno izvođenje mešter Pište... Bata je bio prijatno iznenađen, a docnije smo se godinama šalili na temu ponoćnog telefonskog koncerta iz hotela Putnik u Novom Sadu.
