Braća Snevalo i Sanjivi

Nepripremljen, do kraja iznenađen i zbunjen. Neverovatno, posle svih glupih stvari koje su mu se desile još i to. Vrhunac besmisla ili ko zna...nekog uzvišenog smisla. Tog jutra probudio se prilično umoran. Nije uhvatio san, onaj poslednji, jutarnji koji mu je obično nagoveštavao dan. Odmah potom, dok je kuvao kafu ispustio je šolju, pala je i razbila se. Nalio je kafu u drugu šolju, seo, zapalio, ali ni cigareta mu nije prijala. Trebao je otići do drugog dela grada gde su ga čekali da završi, od pre neki dan, započet posao.

Još juče popodne je stavio na akumulator od auta punjač, kako bi se napunio strujom.

– Samo da popijem kafu i popušim cigaretu i otićiću da završim posao – mislio je gospodin Snevalo. I nije mu to bilo pravo ime, ali mi smo ga tako zvali. Nije voleo da u jednom danu ne dovrši započet posao. Nije voleo poslove na duge staze.

– Brz dinar – govorio je – čist dinar.

Na ulici su lajali psi. Neke mačketine su se počele vrzmati oko njegove kuće. Iz susednog dvorišta je dopirala rika marve. Snevalo je izašao na terasu. Gadila mu se cigareta. Teralo ga je na povraćanje. I sama pomisao na posao, koji i nije bio ništa naročito, pojačavala mu je zebnju i nervozu. Svrbele su ga noge. Svrbele su ga ruke. Svrbela ga je i duša, ali ona nije toliko nesnosna.

Ništa čoveka ne može da izvadi iz takta, do kad oseti da mu život, ili bar neki njegovi segmenti, zavise od nečeg tako bizarnog kao što je mašina. Mrzio je mašine. Mrzio je metal uopšte. Još od detinjstva ga je mrzio. I uopšte uzev sve što je njegov brat Sanjivi voleo, njemu je smetalo. Sanjivi  je obožavao metal. Kad je bio mali uzimao je parče gvožđa i kuckao je njime o ravnik. Metal je ječao, a Sanjivi  je pevao. Veselio se gvožđu.

Za Snevala bi najbolje bilo da gvozdeno doba uopšte i nije počelo. Za njega je bilo dobro, bilo bi divno i super, da se sa kamenog prešlo na drveno, pa na plastično doba. Snevalo je  plastiku obožavao, a pogotovu su mu se sviđale najlon kese što šuškaju. Uvek ih je nosio sa sobom. Puni su mu bili džepovi kesa. Jastuk je napunio kesama. Voleo je da mu šuškaju oko ušiju. Vodu je pio iz plastičnih šolja, to jest čaša. Čaj je pio iz plastičnih šolja. Supu je jeo iz plastičnog tanjira. Zaista, gospodin Snevalo, plastiku je obožavao do ludila.

Sanjivi je bio oduševljen gvožđem. Govorio je:

– Sve je lepo kada je od gvožđa, pa i nebo. Zamisli kako bi bilo lepo gvozdeno nebo, gvozdeno Sunce, gvozdeni Mesec ili pak, gvozdena čačkalica za zube. Zamisli kišu, ali ne običnu kišu – govorio je u transu. – Zamislite da je nebo gvozden motor, a da mu curi ulje, pomalo, ali što je na nebu pomalo to je za nas na zemlji pravi pravcati pljusak. I pada ulje sa neba, fino izrađeno i masno, a motor radi tika, taka, tika i sve tako, samo prede. A ulje curi na nas. A mi svi masni. Mi majstori, možemo se i razmazivati uljem po odelu, po licu, rukama preko očnih kapaka, mažemo se uljem od četvorotaktnog motora neba.

Braća su jedan drugom od milošte davali i imena. Jedan je bio Futurometalac, a ovaj drugi Futuroplastikanac. Divne li ljubavi, velike li sreće u našem gradu, kad braća Sanjivi i Snevalo, sednu da ručaju. Ovaj zvecka po plehanom tanjiru gvozdenim zarđalim viljuškama, kašikama, noževima i ostalim alatom za jelo, ovaj drugi napuni supu u najlonsku kesu, kroz nju probuši rupu, i sisa supu iz divne zelene najlon kese što šuška.

Ali da ne dužimo, ovog jutra gospodin Snevalo je ljut, ali sa verom u Boga Oca, Svedržitelja i Tvorca, krenu prema svom autu. Seo je, pripušio dugme, kad ono, kvrc.

– Ne, to je nemoguće. Živim u užasnom svetu. Zašto ne prave automobile kao balone? Zašto ti glupi naučnici nisu već jednom počeli da proizvode vozilo i prevozno sredstvo koje im već godinama on predlaže. Auto bi nosio naziv lunbalonomobil. A pogon tog auta bi bio vrlo jednostavan. On bi se kretao tako što bi svaki vozač na licu imao masku sa crevom, i kako diše vozač, tako bi se vozilo i kretalo. Naravno, ako vozač želi da ide brže, on bi samo malo brže disao. Takvo vozilo ne bi trebalo da ima ni jednu trunku na sebi, od metala. Sve bi bilo plastično. A kao obuku, svaki vozač bi išao po šest meseci na vežbe disanja.

– Kako bi to bilo lepo, – mislio je Snevalo – baš bi bilo lepo.– Šest meseci u magazinu za reciklažu plastične mase. Živelo bi se u carstvu nemetala. A potom, vožnja na krilima najlon kese do u nedogled.
Sa tom mušlju, skrihan od bola zbog mašine što ne plali gospodin Snevalo prosto odleprša u svoju sobu baci se na meki ležaj i odluči spavati spavati i samo spavati Brat mu .Sanjivi o njegovim iskušenjima ništa nije znao..