U poslednje dve godine od kako
svakodnevno pišem i objavljujem na blogu, danas sam otkrio, uljučivši pretragu,
da o dočecima nove godine gotovo ništa nisam pisao. A nije da ih nije bilo za
ovih više od pola veka i da ih nikada nisam čekao. Od detinjsva, prednovogodišnja
euforija koja je hvatala ljude mi se činila neobičnom i ja sam kao klinac imao
potrebu, pod uticajem vrtića, škole, okruženja, a kasnije i televizije, da se
uključim i da se i ja osećam veselo i raspoloženo, da i ja padnem u zanos i radujem
se novom letu kao i svi oni, kako iz moje generacije, tako i ostali napredni
svet. I nije da nisam pokušao, ali je to uvek bilo nekako sa knedlom u grlu, nekako
ili preterano neiskreno, ili isforsirano sa moje strane, ili pak smušeno i
turobno. Često ni piće nije pomagalo da se osećam veselo i radosno. U mojoj
porodici i u mome detinjstvu, dočecima nove godine se nije pridavala važnost.
Na to je gledano kao na novotariju koja je nametnuta od strane komunističkog
režima i iz tog razloga se oduvek čekala pravoslavna nova godina koja je bila
dve nedelje kasnije.
Sećam se da sam negde u prvom ili drugom
razredu osnovne, kako su gotovo svi moji drugovi i drugarice iz razreda imali
jelku, i ja tražio da mi majka kupi jelku, ali ona nije smela da troši novac na
te gluposti. Onda je baka našla solomonsko rešenje da se, ipak, detetu udovolji,
pa je tražila od dede da se odseče jedna grana od bresta koji je rastao u našem
dvorištu i da deda napravi kalup i da se ona okiti. Tada si mi kupili salonke i
krep papir zelene boje kojim smo obmotavali grane i na njima su obešene svilene
bombone po imenu salonke, a bilo je tu i nekih drugih bombona koje su vešane na
moju improvizovanu jelku. Moji brat i sestra iz Zrenjanina su imali kupljene
lampione koje su svake godine stavljali na jelku i koje su nekoliko dana posle
dočeka skidali i odlagali u kutije i ostavljali ih za iduću godinu. Kad sam
pitao moju baku zašto mi to tako ne radimo svake godine, govorila mi je da su
stric i strina činovnici, da oni imaju plate i da oni svaki mesec dobijaju
novce od njihovih preduzeća, a da mi imamo dinar samo kad iznesemo žito, kad
prodamo bikove, ili kad uhranimo svinje i prodamo, i da mi ne možemo da trošimo
novce na makar šta.
Te godine, kad je brestova grana
zamenjvala jelku u mojoj sobi, koja je bila i dnevna soba i spavaća, jer smo u
večernjim satima u noj spavali otac i majka na jednom krevetu, a ja na drugom, bila
i jedna velika paorska peć. Kraj peći je stojala hoklica na kojoj je uvek bila
kanta sa vodom na kojoj je bio drveni poklopac, a na poklopcu se nalazilo
limeno lonče kojim smo zimi svi zahvatali i pili vodu, jer se 'ladna voda
nikako nije smela piti da se na nahladimo.
Te godine sam na jedvite jade
izmolio i da mi se kupe praskalice, ali zbog troška je kupljeno samo dve i to u
dućanu kod Dančike u našem komšiliku. To je trebalo da bude pravi doček kako
sam ga ja zamišljao i već sam u sebi gradio priču da, kad nakon dočeka odem u
školu, pričam kako sam se i proveo pod mojom improvizovanom jelkom. Da jelka ne
bude golišava, majka i baka su vezale i nekoliko sitnih jabuka koje smo svake
zime menjali za kukuruz sa Srbijancima koji su ih donosili u naše selo, i
obesili su na jelku i po koju suvu šljivu koje su spremane za Božić, a stavila
je baka i malo ora, da se nađe. Deda je izvadio slatkog vina za mene i za žene,
a on i otac su pili redovno kiselo vino za odrasle. Pripreme su tekle celo
popodne, a izvađen je i kompot od grožđa i stavljen na peć da se smlači i
za tu priliku majka je nafilovala jednu oblatnu. Ja sam bio srećan da ćemo kao
porodica jednom čekati novu godinu kao sav ostali svet.
U tom periodu moj brat je već bio
momak i on se nije puno uključivao u ove pripreme, jer je on za doček išao u Omladinski
dom i tamo je imao plaćene sa svojim društvom karte, a mislim da je tada već
imao devojku, jedino ne mogu da setim kako se zvala. Naravno, za doček, on se
obrijao i namirisao kolonjskom vodom po imenu Brion, obukao je svečano odelo sa belom košuljom i bilo je pitanje
da li će obući kaput ili će ići u šuškavom mantilu koji je kupljen, kao i svi
ostali šuškavci koji su bili veoma popularni, od švercera iz Venecije. Tih
godnina iz našeg sela, ljudi su često putovali u Veneciju vozom i donosili su
razne lepe stvari kojih nije bilo u našim prodavnicama. Donošene su zavese,
šuškavci, potom razni prekrivači, najlon čarape, perlon košulje i mnoštvo
drugih sitnica. Te večeri kad se brat spremio, pre nego što će krenuti, popio
je sa dedom i ocem dve čaše vina, tek da se zagreje.
Napolju je bilo hladno, ali bez
snega. Kako je trebalo da čekamo ponoć svi zajedno, paorska peć je još popodne
bila ukađena, a deda je, s vremena na vreme, menjao stanice na našem Super bebi radiju tražeći lepu narodnu
muziku. Moja baka nije volela pesme, jer je ona bila crkvena i pobožna žena, a
majka je volela da sluša pesme Safeta Isovića, koji je tada bio popularan i Nade
Mamule, dok je brat slušao Tom Džonsa, Đorđa Marijanovića i Oliveru
Katarinu, deda je voleo pesmu Igrali se
konji vrani i Brankovu želju
koju je pevao Mile Bogdanović, ali za razliku od njih, moj otac je voleo stare
gradske i romantične pesme i često ih je sa društvom, kad popiju malo vina,
pevao, a i bio je dobar pevač. Dakle, dok je deda naciljao skalu Super bebi radija, a brat je već od
sedam otišao u centar, otac je sedeo za stolom, pušio i pomalo pijuckao domaćeg
vina, majka i baka su iznele oblatnu, slatko vino i kompot od grožđa na sto i
svaka je sa svojim štrikerejem sedela kraj peći, dok sam ja bio pored jelke iščekujući
da upalim moje dve prskalice, da vidim i osetim tu prazničnu novogodišnju čaroliju
o kojoj sam slušao od moje braće koja su živela u gradu. Na prvom programu Radio
Beograda moglo se čuti kakva je atmosfera te šezdeset i pete u gradu, kako je u
drugim gradovima u Evropi i svetu, a na programu je bilo je i malo pesama, malo
humora, a povremeno su se čitale čestitke radnom narodu Jugoslavije koju su uputili
drug Tito i ostali visoki rukovodioci. A ja sam čekao da čujem mog pevača koji
se zvao Miki Jevremović sa pesmom Pijem
i nekako sam već tada, sa sedam godina, ne samo voleo tu pesmu, već sam i nešto
razmišljao kako bih ja mogao da napišem nešto tako lepo, a da je moje, kao ta
kompozicija koja je pobedila na jednom od jugoslovenskih festivala zabavne
muzike. Već negde oko osam sati, majka je štrikajući počela da drema, a otac i
deda su krenuli neku priču od Kulina bana vezano za neke familije koje ja nisam
poznavao, baka je štrikala i dalje i povremeno se, onako preko naočara,
ubacivala u njihov razgovor i po nešto dodavala ili dopunjavala.
Ja sam malo jeo kompota, malo sam
pio slatka vina, pa sam jeo oblatne i po koju salonku sam otvarao iz pozlaćenog
omota, grušio sam ih onako polako, a omot sam ponovo pakovao i vezivao na moju
improvizovanu jelku da se ne vidi da je prazna i da mi ne deluje golišava. Usput
sam pitao dedu kako to da oni nikada ranije nisu išli na doček nove godine i
kako to da nisu imali paketiće. A deda mi je govorio da je on njegovu decu učio da čeku Božić Batu koji je donosio
darove deci i da je onda svašta lepog deci spremano.
– Ovu novu godinu su čekali samo katolici i to
je bila Mađarska i Švapska nova godina, a mi pravoslavci smo čekali novu godinu
dve nedelje kasnije – dodao je dejka.
– A kako čika i strina i njina deca
slavu ovu novu godinu i u celoj zemlji se slavi ova nova godina? – upitao sam
ponovo.
A deda mi je mudrački odgovarao:
– Oni su oni, a mi imamo naše. I ne
treba se vatati za tuđe kad imaš tvoje.
Nisam baš bio siguran da sam
razumeo dedu, ali sam klimao glavom kao da mi je sve jasno i da sve razumem.
Otac me je posmatrao držeći u jednoj ruci cigaretu, a drugom je bio naslonjen
na sto na kom je stojala čaša od deci iz koje je pio domaće vino. Otac bi
povremeno, videvši kako majci klone glava i kako drema, izgovorio malo
glasnije njeno ime, a ona se prezala, dizala glavu i nastavljala dalje da
štrika. Usput je govorila da je zaklaćena i da se razgrejala i da joj se, eto,
prispavalo, i već oko pola devet je predložila da pre dočeka upalim prskalice i
da se ide na spavanje. Ja sam to jedva dočekao i za tu priliku smo ugasili
svetlo, otac mi je sa ćibrom, kako se zvala šibica, prvo upalio jednu prskalicu,
a onda drugu. Želeo sam da taj trenutak, dok držim prskalicu i dok svetluckave
iskrice paraju mrak naše dnevne sobe, traje što više i što duže. Veselio sam se,
radovao, ali ne preterano, jer sam se uzimao
naum, jer moj otac nije voleo da se uspalim, misleći na ludorije koje
dečaci vole da prave, a sve u želji da pokažu koliko se raduju. Nekolio minuta
posle prskalica, sa radija se čulo kolo i deda je spomenuo Mileta Maminog koji
je među prvima kupio radio, i kad je u večernjim satima, leti, stizao sa njive
i kad je pred večeru palio radio, i kako je sa njiga dopirala muzika, Mile je
skakao i igrao po sobi. – Volem kad ga čujem kako mi lepo svira, oma više nisam
umoran i oma mi je sve kako treba, ni večera mi ne treba kako mi srce zaigra –
govorio je Mile. Majka i baka su sklapale svoje štrikeraje, a usput mi je majka
probala nove rukavice, koje mi je plela za Božić, kad bude snega, da mi ne ozebu
ruke.
Već je prošlo devet sati kad su
kreveti bili rastrvljeni, kad su me smestili u krevet da spavam. Ja sam, onako
ispod jorgana, povremeno bacao pogleda na moju od bresta improvizovanu jelku u
ćošku, odmah kraj rerne od peći i kante sa vodom. Bila je to moja prva i poslednja
jelka. A i sada, pola veka kako se to desilo, kao da čujem dedine reči: – Oni su oni, a mi smo mi. Oni imu njino, a mi
imamo naše.
